Rabota
Od svitanja do
smiraja baba Coja kopa... Teško joj i glavu da podigne,
znoj da obriše, a kamo li kičmu da
ispravi. Zastane
samo kad joj ko poželi dobro jutro, sa Bog ti dobro dao, isprati ga, otpije iz
testije nekoliko gutljaja mlake vode, i nastavi...
Jednom, u prolazu,
mladić, još malo pa unuk da joj bude, kroz smeh joj s puta dobaci :„ Cojo, kad ćeš da si mreš“. Ona glavu ne diže.
Ušicama od motike grudve razbija, skuplja na gomilu štir, repušinu, koprivu,
oštrik-travu...
Ni drugi put, kad
mladić progovori, ne reče ni reč... Ispravi se i zagleda u rumen neba na
zapadu... Nešto sama sebi promrmlja u bradu...
Tek kada je treći
put sve to isto ponovio ona se okrenu da vidi ko je... I reče mu glasom
otežalim od umora : „ Idi si
dete kud si pošo, a ja ću da te stignem.“
Od tad do danas deset puta ono što se posejalo to
se i ožnjelo. Krstača onog obešenjaka davno istrulela, a baba Coja, kad je ko pita šta radi, odgovara :“ Dete još samo ovo
da porabotim, pa ti se spremam na dalek put... Još samo ovo da se ne uparloži... Ne
bi ja, al' nema ko...“
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар