Nada Petrović / „Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.“

Nada Petrović / „Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.“

Sve više se govori o politici, o napuštenim psima i mačkama, o pederima i sve češće se pominju novokomponovane reči koje teško pamtim i razumem... Kako ono beše: starlete, klaberke,silikonke, tverkovanje, i ko li bi ga znao šta još... Taman sam htela da napišem nešto o tome kako  počinjem da žalim za turbo folkom koji mi se do juče gadio kada mi pade na pamet da takvim i onakvim i svakakvim i nikakvim nije potrebna dodatna reklama... Odustala sam zbog jedne priče koja me je duboko potresla... Nakon nje nemam reči... Ostajem nema i tužna osluškujući tišinu koja me okružuje... Ujedno se setih karte koju sam pre neki dan pokupila sa neta... Karte Srbije na kojoj su  obeležena sela koja su nestala ili koja nestaju... I zatreperi pitanje u meni kao list trepetljike: E moj Beograde na vodi kad nestane selo ko će da te hrani i ko će da te brani?...

Ali, nisam htela o tome... O priči sam želela da pišem... Želela, ali snage nemam... Zato je prepisujem je u celosti:

“Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči, kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: “Jesi li ti Dobro”? Potvrdih. “Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla.” Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: “Je l’ hoćeš da ti napišem da si bolesna?” “Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.” ” Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji.” “Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.”

Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometara, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja, predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. “Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno.” “Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem.” Objašnjavam joj da to ne smem da napišem.

Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući.”

Ako nekoga zanima nešto više da pročita zapis sam našla ovde

Kad sam već počela da citiram evo još dva citata:

„Od 1991. do 2012. Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi. Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva.“... Ovo su cifre objavljene u Novostima početkom 2012.godine...

 „Sela u Srbiji uskoro neće biti, a kad njih nestane, nestaće i srpski narod i njegova država... Izumiranje srpskih sela ide takvom brzinom da pojedini stručnjaci već govore o svojevrsnom genocidu. Na skoro 80 odsto teritorije Republike živi tek 40 odsto stanovništva, a potpuni nestanak za petnaestak godina očekuje svako četvrto selo,...“- Ovo je moglo da se nađe u Tabloid internet izdanju...

I za kraj... „Bila je ovo zemlja seljaka na Brdovitom Balkanu“, kad nestane sela i seljaka nestaće i Parova, Farmi, Sulejmana, Kristijana, Zmaja, klaberki, starleta, neće biti predizbornih kampanja i obećanja... „ Biće skoro propas sveta... Nek propadne nije šteta...“

Tekst i fotografija Nade Petrović