Nada Petrović / Muž feder i ostali

Muž feder i ostali... 

Vidim, dete, da je to sad nekako drukčije... Bolje.... Može ko koga oće i koliko može... A u moje se vreme znalo šta se sme i van toga ni makac... Eno, onaj moj nesrećnik,  lagao me da ima šuljevi... Da i` leči, lečili ga, na onaj svet, sa lijander i ludaju... Kad sam ga zatekla, sa spušteni untruci do ispod kolena, sa Mirčeta u polje, dok su u zamenu, jedan drugom pomagali da oru, pa jedan vodi, a drugi tera, a posle onaj prvi tera, a onaj drugi vodi, i kad sam pitala što to radi, i kako to da pored živu ženu stavlja mušku nogu u brazdu, on me oplavi... Nosila sam masnice taj ceo mesec... I ćutala... Kome da kažem bruku i sramotu?.. I šta da kažem?... Čime sam to zaslužila?... Jes, vala... Tada je bilo vreme kad se pitalo, ako je žena motku preko grbinu dobila, sa šta je zadužila, gde se ogrešila... I još nešto, ko bi mi verovao?... Pa nisu poverovali ni Radunki što ode od čoveka jer ne oseti čoveka, no su govorili da je on oterao zato što je sa zadignutu suknju, na gomilu, uvatio.

Pre neki dan mi, kad sam joj o to zborila, Nikodija reče, mlađa, školovana žena pa zna, da mi je muž bio feder... Kako bre feder, dete, pitam, a ona se zaceni... Nije tetka Perso feder nego peder... I tako ti ja nauči novu reč... Dobro je da se živ bude... Uvek se nešto novo utuvi u pamet ... I da se ne bi zamlaćivala sa nešto što ne razabirem,  još jednom rekoh da proverim: Je l` to, Niko, ono kad onaj onom stavi ono u ono?... Odgovori mi da jes vala... A, ja, priprosta kako me Bog dao, ne razumem... A što? Pa dobro, dok je bio u zarobljeništvo snalazio se svako kako je umeo i znao, al' ovde ? Što ovde? Jes da je lakša navika od odviku, al' opet što?  Pa zar mu nije malo što je mogo i pod put i nad put nego udario preko  vrzinu... Pa samo lud čovek ide u slepak i ćorsokak i gleda u grbinu, sve sam tako mislila, jadna ja...

....Džaba sam se tad sikirala... Tek sad vidim... Jer ovo što je sad, to ti je za smej i ćutanje... Ču da je u gazda Mrkši mlađi sin doveo brkatu snajku, al'  da ovaj put ne dade ni jednu čašu rakije, da se nazdravi, da se pohvali, a za starijeg sina tri dana se pilo i tri noći lumpovalo... Svi nešto tad rekli a ja jok...Ni reč... Stra me uvati da me neko ne oplavi... Il’ još gora muka da me snađe, pa da počnu po selo, od usta do usta, da sam i ja feder... Posle me ne opra ni mutna Morava... Zato vodu u usta stavim kad god iz dom izađem... 

                                                              Nada Petrović

СТАРАЦ / БОСКИН МИХАИЛ ВАСИЛЬЕВИЧ (1875 — 1929)

Нада Петровић / Добро је док нам не пукне трпило

Добро је док нам не пукне трпило

Ево једне старе , скоро заборављене, речи ... ТРПИЛО... То вам је оно кад трпите, трпите, трпите, па вам пукне трпило... Слично је оном кад све у вама кипи па прекипи... Још мало па исто... Али ако прекипи оно се разлије и брзо спласне, ал' ако пукне, ем се далеко чује ем дуго препричава...

           Нада Петровић 

и делић рукописа у настајању са речима 

које су са ове или оне стране заборава

ПС: Читајте етикете да вам не пукне трпило... Неке од ових фотографија су из Србије, неке из Хрватске ( Бар тако рекоше они са ФБа који поставише сличице... Србија и Европска Унија... А натписи погледајте сами... Ко да су сви по нашки... 

Нада Петровић / Грађевинац на промоцији

Грађевинац на промоцији

Две три године пре бомбардовања Србије радила сам на градилишту „Нове пошта“ у Крагујевцу... Говорили су да је у том тренутку то највећа инвестиција на Балкану а међу највећим у Европи... Једном сам поменула да је тих дана све што имамо и поседујемо највеће, на шта су ме они који су то чули засули погрдним речима... Касније сам навикла да такве ствари не говорим пред мушкарцима, а још касније одвикла сам се да о тим темама говорим и пред женама...

Седела сам сатима у контејнеру у ком је било десетак степени више или мање него напољу, тако да сам лети била као у релни, а зими као у замрзивачу у ком је термостат подешен на најјаче... Неколико пута дневно сам излазила да  попишем одрађено, да измерим и премерим, да проверим... Блато се подразумевало, као и туцаник на прилазима, као и бунтови арматуре и гомиле оплате око објекта... Е то што се подразумевало натерало ме је да са високих штикли улетим у цокуле, да ми фармерке буду обавезне, да су џемпери дугачки скоро до колена...

Од јутра до мрака на градилишту, без дана одмора, без могућности да било где одем, а да се осећам добро у тој гардероби... И због тог неосећања доброга пропустала сам све што се могло пропустити, од концерата, предавања, па све до промоција... Међутим, одлучим једном да ипак одем... Долазио је познати писац из метрополе  који ми је неколико месеци пре тога узео рукопис да напише рецензију за збирку песама...

Стигнем скоро сат раније у салу, седнем у трећи ред од позади... Набацим преко колена ранчић, оно врата ставим неку бижутерију која је личила на упредене сребрне ланце са куглицама, у ствари није само личила него би ретко ко могао да препозна да није оргинал... Намажем благо, најблаже што може кармин, очешљам косу која је падала преко рамена, па је мало растршим да не буде под конац... Саму себе убедим да нисам упадљива... Али врага нисам... Наиђоше неке фине госпоје чији су само шешири били скупљи од моје целокупне гардеробе... Ма што наиђоше ни по белаја, но не хтедоше да седну на једина празна седишта којима сам била окружена... Дошаптавале су се, мрштиле, очима показивале на мене, коментарисале како ми ту није место, како се у фармеркама само клошари појављују и то онда када хоће да се огреју...

Направила сам се да не чујем... Разбашкарила преко два седишта, у ствари на једном сам била ја, на другом мој ранац, а касније сам извадила и роковник где сам уписивала све и свашта, од требовања за посао до забелешки за своја писанија и на трећу столицу ставила...

Нисам могла да видим, али сам осећала њихов шок када ме је писац због ког је промоција организована, загрлио и честитао на одличној књизи, дајући ми потписан оргинал рецензије... Успут је позивао своје госте да ме упознају и скоро наредио да не одем пре него што седнемо негде и уз кафу се испричамо...

Шта је даље било ма није то толико важно да би се сада о томе распредало... А сетих се овог дана само из једног јединог разлога и то зато што сам јутрос на yutube-у чула неку госпоју која коментарише како су они са иштопованим гаћама необразовани... Баш сам се слатко насмејала јер ме је подсетила на једну од оних напирлитаних која је стајала све док је промоција трајала и успут цупкала у штиклама као да на ексерима тарабашима стоји... 

Nada Petrović / Čekanje je prokletstvo

Čekanje je prokletstvo

Mudre misli i aforizmi uvek imaju autore, ali se tokom nekog vremena ime i prezime izgubi, a misao postane sveprisutna i pomalo svačija... Poslednja takva misao-aforizam je da novac nije sve ali kada se nema novca onda je sve novac, jutros sam pokupila ni sama ne znam gde... A što se tiče novca mene nisu vaspitavali da mi njegovo veličanstvo diriguje pokrete da me usmerava, da mi bude ona količina koja preteže na vagi... Niti je bilo niti jeste sada, ali sa godinama koje prolaze dok kroz vreme pratim dešavanja, događanja i ljude shvatam da se bez novca najčešće ne može stići onde gde se želi, da se bez novca najčešće ne može učiniti ono što se želi, pa na kraju krajeva ni dovoljno dobar biti onoliko koliko se želi... Dovoljno dobar izgovaram u najpozitivnijem smislu, a ne dobar kao ovca koju svako šiša... Ali, ako je čovek zdrav, dovoljno zdrav da može o sebi da brine, ili da bar ima nekoga ko će da mu pomogne u funkcionisanju, postoji, čini mi se veća kočnica od nedostajanja novca, nešto što nam oduzima život i ništa za uzvrat ne daje... Čekanje i očekivanje...

Čekam da završim osnovnu školu, da završim srednju, da završim sve škole za koje imam interesovanja i dovoljno samopouzdanja da radne navike pretvorim u bubanje lekcija, u tone i tone ispisanog papira sa zadacima.. Čekam da se zaposlim, da se udam, da decu rodim, da deca odrastu, da se udaju i potomstvo ostave, čekam da dođe penzija, čekam da umrem... I kad  se iz tog ugla gleda čekanje je smrt, a smrt ne može da se podmiti da od nas odustane ma koliko novca imali... A gde je tu život? Nema ga... Na kraju kao da i nismo živeli.... Ne pamtimo lekcije iz istorije... Pa i Aleksandar Veliki je ka grobnici ponešen otvorenih dlanova... Čekanje je prokletstvo, a ne blagoslov iako su nas drugačije učili... Na meni je da se ne časeći ni časa svojoj deci kažem da ne čekaju da žive, jer život je voda u dečijim dlanovima... Ili će da ispari ili da oteče... A život dok dlanom o dlan prođe... Legneš mlad, zdrav i prav jedno veče, a ujutru jedva ustaneš sa borama i bolovima...

Što se mene tiče pre nekoliko dana sam raskrstila sa svim svojim čekanjima... Nemam više dovoljno vremena da ga prosipam... Pokušavam ovaj jedan jedini život da živim na način koji meni odgovara, svesna da je to put od hiljadu milja gde možda nikad na cilj neću ni da stignem... Ali svesna sam još nečega, a to je da ću rasterećena čekanja koračati, pa dokle stignem...

                                         Nada Petrović

Nada Petrović / Smak sveta je bio samo što mi to nismo primetili...

                                     Smak sveta je bio samo što mi to nismo primetili... 

Informacije, informacije, informacije... Sve je više informacija koje usvajamo, koje selektujemo, kojima nas bombarduju... Negde pročitah da čovek oko 60000 misli ima u budnom stanju jednog dana, a da otprilike 15000 odluka donese u 16 sati budnosti... Čini se odviše, ali većina svakodnevnih odluka je čista rutinska stvar i stečeni refleksi... Ali nije to ono što me sada kopka... Pokušavam da pronađem još neki izvor za informaciju koju sam čula u emisiji  Osvešćivanje naroda a informacija je ni malo naivna reč je o tome da se desila  promena Šumanove rezonance sa 7,83 herca na 14 herca... Iako ništa, baš ništa, ne možemo da uradimo kako bismo uticali na bilo šta što ima veze sa ovom promenom pade mi na pamet da su Maje možda bile u pravu kada su najavile smak sveta za 21.12.2012. godine... Mi smo očekivali bum tras i ničega više nema, ali ponekad večnost može da stane u tren i tren u večnost... Vreme nije linearno iako ga tako doživljavamo, a kada sam već kod reči doživljavati pitam se kako ćemo mi da se prilagodimo ovoj promeni ako znamo da je prirodna frekvencija Zemlje 7.8 Hz (7-13 Hz) i da moždani talasi ljudi rezoniraju tom frekvencijom i da je naučnim istraživanjima pokazano da je to jedan od suštinskih uslova potrebnih za dobro fizičko i psihičko zdravlje.... ( malo više o tome ovde ... )...

Ajd još malo o promena kojih nismo svesni iako ih svi osećamo u sebi i vidimo oko sebe... Vreme kao da se ubrzalo, ljudi kao da su izgubili osećaj mere za najvažnije stvari što život životom čini... I da ne pominjemo to što Eskimi tvrde da se zemlja nagnula, da sunce ne izlazi na istom mestu kao ranije ( o tome sam već pisala da sam i sama to videla nakon šest meseci odsustvovanja od kuće kada sam izlazak sunca na jednom mestu očekivala, ali ga tu nije bilo... Pa ništa nije tu čudno, najčešće se ne vidi baš ono što nam je pred očima... ),... Ali da se vratim toj rezonanci u pokušaju da shvatim zašto se u svetu danas nešto dešava i to nešto nam se ponekad čini razumljivo iako je do pre nekoliko godina isto to bilo apsolutno neprihvatljivo...

„„Evo jednog od Bradenovih objašnjenja, samo kao ilustracije: “Polarnost naše Zemlje, njenog magnetnog polja mijenjala se za 180 stepeni nekoliko puta. (…) Poslednji preokret polova za koji znamo na osnovu geoloških dokaza pronađeno je da se desio prije oko 11-13 hiljada godina i nije slučajno da se poklapa sa vremenom kada je Atlantida nestala pod vodom. (…) Sasvim je moguće da smo doživjeli promjenu polova naše planete za 180 stepeni prije oko 3,5 hiljade godina. Čini mi se da mi sada živimo uvod u sličan događaj i čak više od toga. (Grafikon elektromagetnog polja.) Njegova vrijednost se smanjuje i mi se približavamo tački gdje će vrednost biti jednaka nuli, tj. nulta tačka magnetizma.

(…) S druge strane potražićemo još jedan važan parametar. On se zove osnovna rezonantna frekvencija. Ovo je osnovna vibraciona frekvencija Zemlje – neka vrsta srčanog pulsa. Svaki put kada Zemlja pulsira, svaka sekunda našeg života na Zemlji je ispunjena ovim elektromagnetnim impulsima koji se mjere po sekundi, ili ciklusima po sekundi ili Hercima. Tradicionalno, ovaj puls je bio 7,8 Hz. Ova vrijednost je bila prvi put izmjerena u 1899-1900. godini i ostala približno postojana do 1980. godine, tj. 7,8 Hz. Ovo je zaista postojana frekvencija vibracije i zato je bila usvojena 1958. godine u razvijenim zemljama kao osnovna vrijednost – konstanta za elektronsku komunikaciju. (…) Do nedavno se vjerovalo da je ova vrijedost konstantna – 7,8 Hz, tj. impuls Zemlje. Ali od sredine ili krajem 80-ih nešto se zanimljivo počelo dešavati. Vidimo sledeće: imamo impuls 7,8 Hz 70-ih do kraja 80-ih, ali početkom 90-ih ova vrijednost počinje da raste do 8 i 8,2 Hz, to je bilo vrlo čudno i nepredvidljivo. Krajem 1995. vrijednost frekvencija vibracija Zemlje je utvrđena 8,6 Hz. (…) Vidimo sledeće: sa kretanjem u vremenu frekvencijska vibracija se povećava, ali ne u linearnoj zavisnosti, što je dalje vrijeme, to brže raste frekvencija vibracija Zemlje. Još jedna zanimljivost u vezi sa uticajem ove frekvencije na naše živote. (…) Naučnici sada pretpostavljaju, a imaju dobar razlog, da se vibracija Zemlje kreće ka sledećem broju u Fibonaccijevom nizu, tj. 13-ici (nesrećan broj). To je vrlo važno, važno je i za nas, evo zbog čega. Dao sam dvije veličine, dva parametra koji karakterišu našu planetu Zemlju. Ova dva parametra najsnažnije utiču ili se odnose na naše reakcije na ćelijskom, genetičkom ili emotivnom nivou, drugim riječima na naš život kako on prolazi iz dana u dan.”

Nije se ostvarila Bradenova najava da se oko 21. 12. 2012. podudare pad magnetnog polja Zemlje na nulu, radi pokretanja Zemlje u suprotnom smeru, te da u isto vreme Šumanova rezonanca dostigne 13 Hz. Međutim, promene ova dva parametra su potvrđene: “Najnovija istraživanja pokazala su da je još pre vek i po počela značajna promena Zemljinog magnetnog polja. Snaga magnetnog polja je do sada opala za 10 do 15 odsto, pri čemu se u poslednje vreme tempo slabljenja ubrzava.”“ Ovo je samo delić, ako neko želi nešto više da pročita može ovde .

I za kraj... Maje su ipak u pravu... Smak sveta je bio samo što mi to nismo primetili...  

 

Nada Petrović / Igrači i igračke

Nisam teoretičar zavere... Nemam pojma gde se izučava ta škola... Ali muka naterala da čitam između redova... Tu sam samouka i nisam uvek sigurna da je baš onako kako mi se čini, ali kao po pravilu, posle nekoliko godina se dokaže da sam u pravu... ( Napomena: Više volim da sam srećna nego da sam u pravu, ali kao po pravilu kockice ne padaju uvek na ovu stranu na kojoj je dobitna kombinacija)

Ni jedna nauka se ne može savladati ako se dovoljno ne vežba... Talenat je kažu samo 5% do uspešno završenog posla, sve ostalo je vežba i učenje na svojim i tuđim greškama...

Pa da krenem... Odabiram samo na osnovu naslova , ne čitajući prethodno šta iza podnaslova piše... Citate ostavljam napisane ćirilicom, svoje komentare dopisujem latinicom....

-          Чувар нуклеарке је убијен у четвртак увече док је шетао пса, а његова идентификациона картица за улазак је украдена, што је алармирало истражитеље јер је запослен у нуклеарној електрани.... Pa ovako ... Kako znaju da je identifikaciona kartica ukradena? Možda je negde ostavio, možda je zaboravio... Ima još nekoliko možda ali da ih sada ne nabrajam...

-          Медији су раније јавили да су бомбаши самоубице браћа Ибрахим и Халид ел Бакрауи планирали нападе на белгијске нуклеарне електране и да је хапшење терористе Салаха Абдеслама убрзало планове терориста.... Jes vala, mediji znaju šta su bombaši samoubice planirale... Ako znaju onda su te kamikaze mogle da planiraju samo dok su bile žive, a ako su planirali dok su bili živi, a mediji to znali, onda je neko ko je to znao direktni saučesnik...

-          Dva sledeća pasusa u direktnoj kontradiktornosti:

Снимак који траје „више десетина сати“, а на којем је забележено кретање шефа белгијског нуклеарног програма, заплењен је током антитерористичке рације у стану још једног осумњиченог, који припада истој терористичкој ћелији, Мухамеда Бакалија.

Према информацијама истражитеља, до којих је бриселски дневник „Дернијер ер“ дошао, браћа Ел Бакрауи су били једини осумњичени за постављање камере.

U prvom pasusu piše „još jedan osumnjičen“ , u drugom da su braća bila jedini osumnjićeni... nemam pojma zašto me sve ovo podseća na ono krvoproliće u Bostonu, gde su devetnaestogodišnji Čečeni bili okrivljeni i eliminisani... Kasnije su se u medijima javljale razne informacije od toga da nisu uopšte ti mladići ni za šta krivi, pa sve do toga da je to montiran slučaj da bi započela žešća borba protiv terorizma, a sve u cilju novog svetskog poretka... Ali, papir sve trpi...

-          Након што су анализирали видео-снимак, истражитељи су закључили да је циљ терориста био да „угрозе националну безбедност као никада до сада“, наводи белгијски лист.... I ovde mi nešto ne štima... Da je tako kako kažu, mogli su da ga kidnapuju, da nateraju da napiše neko pismo gde objašnjava svoje nepojavljivanje i da tako sebi ostave nekoliko dana „fore“ u kojima bi mogli da se pozabave ugrožavanjem nacionalne bezbednosti... Previše mi deluje naivno sve to, ne liči uopšte na teroriste...

-          I za kraj, ono što je najčudnije i baš neuobičajeno, uopšte ne piše kako je ubijen i kako znaju da su teroristi... A šta ako je ubistvo u afektu, iz ljubomore, ili ga neki ludak smaknuo kao što je ludak 1993. pokušao da ubije Moniku Seleš...

Čitajući sada ovako sve više sam sigurna da ću prestati novine i na netu da čitam ( pre osam godina sam prestala da kupujem štampu i gledam TV)... Ionako je meni bilo sve jasno unapred, još onda kada sam objavila zbirku poezije Igrači i igračke, koju je malo ljudi pročitalo a još manje je razumelo... Postoje tamo dva stiha :

1)      Igrači pre ili kasnije lome svoje igračke

2)      Ponekad igračke lome igrače

... Ali to je neka druga pesma...

PS: Tekst iz novina možete pročitati ovde

                                                          Nada Petrović

Нада Петровић / Крици

Радила сам на градилишту Југопетрола када су бомбардовали Крагујевац... Паркинг и партер... Посматрала човека који је трчао према делу града где су бомбе пале... Мокрих ногавица... Упишао се од страха да су му деца настрадала... Неколико пута се саплитао, падао и дизао са тротоара док је покушавао да трчи... Ноге су му биле као сапете... Његови крици: „Децо моја, децо моја“, дубље су ми се од сирене урезали у памћење... 

Нада Петровић

Нада Петровић / На данашњи дан...

Фотографија Зоран Петровић

                                         

                                        На данашњи дан

Једно дете на једном рамену, друго на другом, образе ослонили на дојке, загледају се испод ока... Мајка, згрчена у дну кревета, пружила испод покривача руке, милује им табане... Почињу да ме боле кости у том положају, али се не померам. Немам снаге да сину, који је пре неколико месеци остао једина мушка глава у кући, склоним отежалу руку, иако ми притиска дијафрагму, због чега су ми удисаји плитки и убрзани... Руку којом је обгрлио сестру и чврсто је држи... За то време ћерка, знам, очекује наше реакције... Појавиће јој се страх тек ако осети да се и ми бојимо... Страх је дошао касније, много касније када је Милосрдни анђео склопио крила и када ми деца нису била у близини, када је на гробљу још један споменик изникао са мајчиним именом и порцеланском сликом... Успут сам схватила да су ми злотвори украли осмех... Успут сам постала свесна да бих гркљан могла зубима том анђелу да кидам... Успут, све је постало успут...

                                                     Нада Петровић

Нада Петровић / Треба и рат после рата преживети

Треба и рат после рата преживети

24.03.1999. први пут је прислонила руку мало улево од пупка, на мекоту нутрине која ме је донела на свет. И није је скидала одатле као да нови плод носи. Плод који је растао неколико година под њеним прстима. У почетку је крила као да се стиди, а касније, када се није дало сакрити, прекривала га, од дугогодишњег ношења, растегнутим плетеним прслуком.

Тих 78 дана зла лежала је у дно ногу унучића кад год би уснули. Само по њеним изгриженим уснама се видело да је будна. Дрхтале су те усне као да прича са неким, као да куне, као да се моли.

Следећих 3 године 6 месеци и 17 дана умирала је сваког дана. Плод страха утроба је хранила новим страховима. Требало је и рат након рата преживети. Није издржала. Дланове сам јој са трбуха на груди склонила срећна да болове више не трпи.

И сад треба опростити? „Милосрдног анђела“ ? Милосрдно им семе и покољење.

Опростити? Не!!! Ја не могу. И нећу. Немам права. Не смем.

А видим да неки опростише. Да пустише зликовце да шетају њеним траговима. Да, можда, и на гробље сврате, да пљуну на тих два квадрата смираја. Па, изнова питања и одговори. Могу ли опростити онима који дозволише да у миру изгубимо оно што смо сачували док су нас бомбардовали? Опростити? Не!!! Ја не могу. И нећу. Немам права. Не смем.

Носим у грудима своју бол као темпирану бомбу. Корачам пажљиво да клецањем не повучем фитиљ, јер треба и овај рат након рата преживети... Подсећати оне који забораве да су нам децу на ношама убијали.

                      Нада Петровић

                 Фотографија Зоран Петровић

Nada Petrović / „Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.“

Nada Petrović / „Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.“

Sve više se govori o politici, o napuštenim psima i mačkama, o pederima i sve češće se pominju novokomponovane reči koje teško pamtim i razumem... Kako ono beše: starlete, klaberke,silikonke, tverkovanje, i ko li bi ga znao šta još... Taman sam htela da napišem nešto o tome kako  počinjem da žalim za turbo folkom koji mi se do juče gadio kada mi pade na pamet da takvim i onakvim i svakakvim i nikakvim nije potrebna dodatna reklama... Odustala sam zbog jedne priče koja me je duboko potresla... Nakon nje nemam reči... Ostajem nema i tužna osluškujući tišinu koja me okružuje... Ujedno se setih karte koju sam pre neki dan pokupila sa neta... Karte Srbije na kojoj su  obeležena sela koja su nestala ili koja nestaju... I zatreperi pitanje u meni kao list trepetljike: E moj Beograde na vodi kad nestane selo ko će da te hrani i ko će da te brani?...

Ali, nisam htela o tome... O priči sam želela da pišem... Želela, ali snage nemam... Zato je prepisujem je u celosti:

“Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči, kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: “Jesi li ti Dobro”? Potvrdih. “Kumim te bogom i svim živim da mi napišeš da sam umrla.” Ne razumem šta mi kaže, sve mislim da se pogrešno izrazila, da je htela nešto drugo da kaže. Pitam: “Je l’ hoćeš da ti napišem da si bolesna?” “Jok. Napiši mi da sam umrla, kumim te ko boga.” ” Mogu da ti napišem, baba, samo da si bolesna, drugo ne pišem, to se piše u mesnoj kancelariji.” “Ništa mi to ne vredi. Molim te, napiši mi da sam umrla, da pošaljem sinu da dođe da ga još jednom vidim dok nisam umrla.”

Znam odakle je, putovala je peške kroz trnje oko četiri kilometara, poluslepa, i usput ju je trnje izgrebalo, ruke i lice joj krvare. Razumem težinu njene molbe, njena molba je teška do boga, poslednja, predsmrtna želja, stresno deluje na mene sam njen izgled, a njena molba me zaledila, vedar dan mi se smračio. Razumem je, ali ne mogu da joj pomognem. “Baba, napisaću ti da si teško bolesna, na samrti, pa pošalji sinu, doći će on sigurno.” “Ništa mi to ne vredi, samo mi ti napiši da sam umrla, kumim te i preklinjem.” Objašnjavam joj da to ne smem da napišem.

Otišla je plačući bez glasa, nisam siguran da se živa vratila kući.”

Ako nekoga zanima nešto više da pročita zapis sam našla ovde

Kad sam već počela da citiram evo još dva citata:

„Od 1991. do 2012. Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi. Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva.“... Ovo su cifre objavljene u Novostima početkom 2012.godine...

 „Sela u Srbiji uskoro neće biti, a kad njih nestane, nestaće i srpski narod i njegova država... Izumiranje srpskih sela ide takvom brzinom da pojedini stručnjaci već govore o svojevrsnom genocidu. Na skoro 80 odsto teritorije Republike živi tek 40 odsto stanovništva, a potpuni nestanak za petnaestak godina očekuje svako četvrto selo,...“- Ovo je moglo da se nađe u Tabloid internet izdanju...

I za kraj... „Bila je ovo zemlja seljaka na Brdovitom Balkanu“, kad nestane sela i seljaka nestaće i Parova, Farmi, Sulejmana, Kristijana, Zmaja, klaberki, starleta, neće biti predizbornih kampanja i obećanja... „ Biće skoro propas sveta... Nek propadne nije šteta...“

Tekst i fotografija Nade Petrović

Nada Petrović / Čim se opametim biću zombi

Čim se opametim biću zombi

Dok su drugi živeli ja sam pisala o životu... Provodila sam sate nad rukopisima... Umela da otkidam od sna, od hrane, od izlazaka... Odrekla sam se svega čega sam se mogla odreći da bi mi ostalo sat ili dva za kućenja reči... I šta?... Ništa... Odustajem danas i sada... Nemam više snage ni za jedno jedino slovo...

Žuta minuta, reći će neko... Crna tačka beskraja, dobaciće drugi... Nije te opet uhvatilo da spaljuješ svoje rukopise, pitaće oni koji me znaju... A ja?... Pa ništa... Ćutaću... Nemam više snage ni za razgovor...

Da... Umorna sam da lutam tunelom iz koga izlaz ne vidim... Umorna od udaranja u zidove... Od dozivanja gde se niko ne odaziva... Nemam više snage ni da umor opišem...

Odlučila sam... Počeću da zaboravljam slova... Na isti način na kojih sam ih učila, ali obrnutim redosledom... Da iz pamćenja brišem knjige pročitane... Lekcije naučene...  Formule zapamćene...

Našla sam novu zanimaciju... To je to... Sedeti ispred televizora i gledati serije, rijalitije, slušati kako nam sve ide podmazano, kao po loju... Nadam se da ću uspeti, da nije teško izbrisati osećanja, postati prazna tabla,  doći u fazu apsolutne praznine... Dostići cilj... Postati i opstati kao zombi... Jes vala.... Čim se opametim biću zombi ...

                                                                           N. Petrović

Nada Petrović / Lament nad poezijom

Lament nad poezijom

Kažu da je danas svetski dan poezije...

Pokušavam da se setim koja izdavačka kuća objavljuje zbirke, a da ne naplaćuje od pesnika i ne uspevam...

Pokušavam da se setim koliko je u prošloj godini bilo konkursa za razne zbornike i nazoviantologije  a da nije bilo kotizacije i opet krečana....

Pokušavam da se setim u kojoj knjižari sam poslednji put videla bilo koju knjigu poezije u izlogu ili na udarnim  mestima u samim prodajnim objektima i opet mrka kapa...

Pokušavam da se setim kada mi je neko poslednji put rekao da je neku pesmu pročitao i dolazim do spoznaje da poslednjih desetak godina niko ništa slično ne reče...

Poezija je mrtva... Živela poezija... 

                                        Nada Petrović

Nada Petrović / Ne postoji kijamet koji nema kraja

Ne postoji kijamet koji nema kraja

Draga blogerka zadala temu: NEZAPOSLENOST - KAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA, a ja mesecima pokušavam da izađem iz tog začaranog kruga i mrka kapa...

Džaba što sam bila šef gradilišta kada posla u Dolini Gladi, ovde gde me znaju, nema... Džaba što od 1997.  ni jedan jedini objekat nisam predala, a da je imao makar jednu jedinu primedbu ili dan kašnjenja, a ono što je najvažnije ni jedan mi radnik ni jednu noć nije proveo u bolnici... Išla bih i van mesta boravka, ali šta vredi kada me tamo niko ne zna da bih preko veze upala bilo gde... A oglasi koje viđam su za one koji još uvek veruju u Deda Mraza...

Razmišljala sam da otvorim firmu... Ali, džaba... Porezi, prirezi, nameti, odmah kreću od juče... A naplata je posebna priča... Dovoljno je da pomislim na kolegu koji je to pre neku godinu uradio... I ugovorio posao... I odradio... Kada je stiglo za naplatu firma koja je trebala da mu plati ode pod stečaj... Imao je presudu u rukama, ali su imali i njegovi radnici... On kao podizvođač nije uspeo da naplati od glavnog izvođača, ali je prodao i crno ispod nokta da bi namirio one koji su njega tužili... U roku od 6 meseci je zbog stresa dobio kancer, bolovao još toliko... Eno ga na groblju... Rekoše mi da mu se sin zadužio da bi mu spomenik postavio...

Razmišljala sam da krenem da heklam, ali....Jesenas sam svratila do prodavnice domaće radinosti i pitala gazdaricu koliko ona ženicama plaća pletenje vunenih čarapa kada ih prodaje po 300-400 dinara, reče maksimalno 100 dinara... Ej bre... Sto dinara za petnaestak sati rada... A onda sam se uključila u razne grupe da vidim kako se i koliko naplaćuje heklanija... I naletela da se „za ruke“ koje suknju ispletu ( samo kao primer) uzima 15-20 evra... E tu ima druga muka... Kupi se konaci, beči se nad iglama, iskrivi se kičma, a onda kupca nema, ili kupac odustane...

Razmišljala i o tome da pravim sapune, onakvih kakvih ovde nema... Nešto sam o tome naučila u Rusiji, dok sam tamo radila na građevini, nešto preko interneta, ostalo sam, verovala, da mogu ljubavlju da dopunim... Čak sam malo i šetala i zagledala cene sapuna koji se prodaju... I videla da prodaju sapune za koje kažu da je sa kozijim mlekom i maslinovim uljem za 80-100 dinara ( paz da nije to mleko i to ulje)... Ma ko će od mene da kupi kada za najprostiji sapun uložim od 170-200 dinara... Kome da objasnim da je unutra stavljeno sve ono što može da se jede ili pije ( čokolada, kakao, neven, propolis, med... )... A tek tehnolog i ostalo... Pa zar da me juri komunalna ko kriminalca, da me se deca stide???

Znam i suve kolače da pravim, čak i da ih ukrašavam da budu kao suveniri... Ali... Vraćamo se na početak... Pročitah da su pre nekoliko nedelja u glavnom nam gradu nekoj ženi uzeli 150 komada heklanih stvari i još je priveli na informativni razgovor... Pa i onaj čiča koga snimiše i ubaciše na net kako ga hapse, a ispred njega nekoliko komada bundeve, dva-tri čokanja rakije, i venac suve ljute paprike...

Mogla bih ja tako do sutra, ali čemu? Sve se na isto svodi... Pa i to što trenutno imam pet rukopisa spremnih za štampanje, što imam i odlične recenzije i preporuke, šta sa tim???  Ništa... Baš ništa... Da sam Stanija, Soraja, Kristijan i slični, dugačija bi se pesma pevala... Ovako... Krug je em začaran em zatvoren...

Imala sam ranije moto: „Idemo dalje“... Ali sada samu sebe pitam kuda dalje kada je ispred kameni zid koji ne može ni ptica da preleti, a iza provalija? Samu sebe pitam i samoj sebi odgovaram: Nemam pojma, al nešto će da se desi... Ne postoji kijamet koji nema kraja...

( PS: Pomerili godine za odlazak u penziju, pa mi ostaje da naučim novu disciplinu... Treba smisliti  kako sledećih 8 godina od vazduha da preživim)

 

                                                                                     Nada Petrović

Kapice je moja ćera sebi radila jesenas... 

                                            

Nada Petrović / Evoluciona nepravda

Evoluciona nepravda

Donosi se zakon kojim se reguliše KAŽNJAVANJE za prekršaj ostavljanja dečijih kolica ili bicikle u zajedničkim prostorijama... Znači, ako živite na četvrtom spratu, u zgradi gde ne postoji lift, niti podrum, a vala ni vešernica, imaćete velike šanse da dobijete rešenje u kom piše da platite 50000 dinara zato što kolicima ugrožavate prostor...

A sad pretpostavka... Majka ste dvoje dece, jedno ima 5 godina drugo 15 meseci, treba da odete za hleb i mleko ili da izađete u parkić... I sve bi bilo u redu da niste, čim ste izašli napolje shvatili da je malo svežije nego što vam se učinilo dok ste zagledali kroz prozor svog stana, da je potrebna i jaknica ( sve je ovo kao primer) i šta ćete i kako ćete nego da ostavite dečija kolica u hodnik prizemlja ( i rizikujete da ih neko ukrade) , zato što nemate snage da ih uzvučete do stana, pa i maločas ste ih jedva spustili tih 75 -80 stepenika, a i jutros ste prošli dva puta istim putem, znači još 160 komada čela i gazišta...

Ajd da pokušamo da zamislimo ženu koja nosi jedno dete, a drugo vodi, koja je usput naprtila torbicu sa dečijim potrepštinama, svoju tašnu, bar jednu kesu sa namirnicama koje je usput kupila i preko svega toga dečija kolica... Znači, manje više teret od 40ak kilograma gore dole stepenicama a da ne govorimo o gabaritu i to što je evoluciona nepravda napravljena ženama pa imaju samo dve ruke (kolica su teška 12-15 kg; dete 15ak kilograma)...

Ovde odustajem da pišem dalje... Nemam snage... 

                                                   Nada Petrović

http://www.bebac.com/vesti/kome-u-srbji-smetaju-decija-kolica

                      Božica Mahalakshmi... Fotografija sa neta... 

Nada Petrović / Belica i Crnica

Belica i Crnica

„Da se ne zaboravi“, takav komentar najčešće čujem ili vidim kada se spomenu zlodela prema našem narodu... A postoji ono o čemu nismo u školama učili, što smo saznali tek usput i slučajno... Jedan od primera je to što je reka Belica promenila ime u Crnicu nakon što su Turci pobili svatove i u reku ih pobacali... Tragom te informacije pronađoh da u neposrednoj blizini postoje 15ak crkvišta i ruševine grada Petrusa... A o Petrusu pročitah sledeće: „Poslednji istorijski podatak o tvrđavi Petrus, vezan je za 1413. godinu, kada ga je, zajedno sa većim brojem tvrđava (Koprijan, Kruševac, Markovo Kale, Soko Grad i Stalać), zauzeo Bajazitov sin Musa. Petrus je zapusteo ili nakon Musinog razaranja 1413. godine ili posle propasti srednjovekovne Srbije 1459. godine, pošto je vrlo brzo izgubila na strateškom značaju.“

Ako već gospoda odrediše da nam se naplaćuje TV čak i za kuće u kojima poslednjih nekoliko godina nije bilo potrošnje ni jedan jedini kilovat, onda ne bi bilo loše da od prikupljenog novca i snime emisije po principu Da se ne zaboravi...

                                                       Nada Petrović

http://www.opstinaparacin.info/srednjevekovni-grad-petrus.html

Nada Petrović / Tuga i Tužna Morava

 Tuga i Tužna Morava

Postoje knjige, filmovi, serije, koje u nama traju i opstaju... Pre pet godina snimljen je dokumentarni film „Tužna Morava“... Tog filma sam se setila pre dve godine kada je bila poplava, pre nekoliko dana kada su iznova poplavljena mnoga domaćinstva, ali i danas dok sam šetala bagremovom šumom, probijajući se kroz šipražje, na mestu gde su do pre dvadesetak godina postojale njive... Naime, naišla sam na plastićnu prednju masku za automobil, valjda se to tako zove... Nigde prilaznog puta za automobile, nigde reke koja bi naplavila, tornada u ovim krajevima nema da bi vetar mogao tako nešto da podigne i prenese, znači neko je iz bogtepita kojih razloga prepešačio minimum dva kilometra da bi to baš tu bacio... Nedaleko odatle, na dvadesetak koraka od potoka neko je našao za shodno da pali kablove da bi pokupio bakar... Iako je verovatno nekoliko dana prošlo od paljenja još uvek su pekle oči od kiseline ili koječega koja je izbijala iz nakvašenog pepela...

I pade mi na pamet... Kada bi one nebrojene komunalce angažovali za nalaženje svih onih koji prave divlje deponije, koji izručuju komunalni otpad u reke, koji od naše lepe domovine stvaraju smetlište u kome smo prinuđeni da živimo... Kada bi pohvatali te socio i ekološki retardirane i kazne im naplaćivali, tada bi  se imalo dovoljno para da se rečna korita očiste i još da pretekne za snimanje edukativnih filmova o reciklaži...

Kad pomenuh reciklažu, pre nekoliko dana sam pročitala da se u svetu jedna trećina skoro celokupne kupljene garderobe (jednom il’ ni jednom obučene) baci... I pitam se šta li se kod nas baca ako su se ( ovo samo kao primer) pre nekoliko dana u jednom našem gradu pobile dve žene u prodavnici polovne robe zbog jedne bluze... I vratih se filmu „Tužna Morava“ i prisetih da su najgori otpad plastične kese i flaše... Pa eto još jedne mogućnosti da se dođe do para... Plastične kese i flaše naplaćivati kao što je naplaćena Svetom Petru kajgana, pa tim novcem stimulisati one koji žele i mogu da nešto dobro urade...

Ali, da ne dužim dalje... Pogledajte i sami... Gledajte i tugujte zajedno sa tužnom Moravom...

https://www.youtube.com/watch?v=xob8CPtYpIw

                                      Nada Petrović 

PS. Fotografije su pokupljene sa neta (novimagazin)...

 U potpisu je stajalo samo:  autor MP