Укоричен Павићев роман за 3 комада лошијих цигарета... И тишина...
Зелена
пијаца у Крагујевцу... У средишњем делу старог здања се продају јаја, алева
паприка, воскар изложио свеће, тамјан, брикете... У централном делу нешто као
кафаница... Ту скоро увек виђам иста лица која на брзину попију хладно пиво или
кафу... Толико журе да скоро и не
спуштају шоље или флаше на мушемом прекривене сточиће. На једној страни нанизани
мини локали испуњени као шипак. Ту је и продавница мешовите робе, и локал са
пластиком, пољопривредна апотека...
Пролазим
кроз тај део лагано загледајући уморна лица продаваца... Једна од
оних која седи крај корнета са јајима добацује другој која је јаја наређала у
неколико купа, зависно од величине... Чујем њихов разговор...
- Није ово само због поста... И раније се
постило... А погле данас... Нико да пита пошто, да се увати за џеп... Кад се
сетим како сам се пре неколико година љутила што ми јаја пипају... Вала задње
време дошло...
- Ма пусти то, Маро, него ти кажи мени за кога ћеш
да гласаш...
Мара
је збуњено погледа и мало се накрену ка њој:
- Не знам црна сестро. Мени су сви исти... Не
знам... Паметна нисам...
- Ма знам ја, Маро, да ти ниси баш паметна, нисмо
од јуче, него не рече ти мени за кога ћеш?
Излазим
из зграде пре него што почне препирка, иако знам да ће то тек гласнији разговор
да буде да се дремеж пред кишу разбије... Замало да налетим на човека коме се
покидала пластична кеса и из које су поиспадале квргаве јабуке... Почнем да му
помажем да скупља, кад нека жена дотрча и поче да виче да оставим те јабуке, да
су то њене... Усправим се и кренем даље, без речи... Ослушкујем да ли ће да ми
приђе од позади... Не окрећем се... Збуњује ме тишина... На пијаци тишине
никада није било... Нит има разговора, нити купаца... Једино скроз на крају
продаје се и купује расад за паприку, за краставце, за парадајз...
Прелазим
на другу страну, у други ред између тезги... Ни тамо никога... Неки продавци
скупљају робу и пакују иако је још неколико сати до краја радног времена...
Онижа црномањаста женица са кецељом се жали смеђој која чучи: "Нисам јутрос
продала ни две салате, ни везу лука... Џаба овде да стојим и зевам ко печена
глава... Одо ја кући да спремам ручак, вечера ли је, не знам шта је и шта ће да
буде... Ако стигнем и ако киша не пљусне можда и боранију посадим... Ону што
сам пре петнаестак дана посадила већ треба да се придржи приткама ...“
Продужавам
даље... Не улазим у део где се продаје цвеће, босиљак, гардероба, батерије и
варјаче... Занимљивије ми је да одем у простор где се половна роба нуди...
Прошли пут сам видела бакрорез... Тражио продавац око 12 евра... Нисам купила
тада, вероватно ни сада не бих купила, али би ми било драго да још једном
видим... Успут чујем да она жена што је викала због јабука сада хистерише
због нечег сасвим трећег, на делу где
стоје тезге са заштитним рукавицама, лепљивом траком, чешљевима... Тек тада
схватам да она није само на мене викала већ да виче на сваког кога види да се
савије и нешто скупља.. Сем њеног гласа и овде је тишина..
Не
застајући крај гомиле књига, некако успут, у пола гласа, питам, пошто је "Унутрашња страна ветра", Милорада Павића... Жена исто тако тихо одговара... Не
верујем да сам добро чула... Стајем... Понављам питање, она понавља одговор...
И трећи пут, у неверици, питам да ли сам добро чула... Смеје се продавачица и
каже: „Да, добро сте чули... Тридесет динара...“... Узимам укоричену књигу у
руке, отварам је и видим да је неко први пут отвара... 160 страна Павићевог
писанија кошта колико 3 комада лошијих цигара... И уједно ми паде на памет да
сам свој рукопис данас у копирници укоричила, у ствари да су стављене корице,
од тога једна пластична провидна, а друга картонска и да су спојене спиралом и
да су ми то задовољство наплатили 150 динара...
Док
вадим новац и пружам га, срамота ме је као да сам украла... Очи сам приковала за
остале наслове пажљиво сложене на чистом ћебенцету... Продавачица започе
монолог: „ Знате, за последњих годину дана сам око 1000 својих књига овде
продала“... Нисам ни реч рекла... Нисам знала шта да кажем... Не проговарам ни
сада док читам на Нету шта о овој књизи издавач каже: „Унутрашња страна ветра
чита се са обе стране и окреће као клепсидра, док у његовој средини, у оној
празној страни коју је сам писац поставио усред књиге, остаје све што се не
може досегнути ни у постојању ни у непостојању. Тако је Павић волео да мисли о
свом делу које се такође чита између. Павићев роман је прича између два
континента, Европе и Азије, који су покретали његову имагинацију као што су
одређивали нашу историју.
„Роман
о Хери и Леандру“, о тајни љубави и потрази кроз време, о љубави између
прошлости и садашњости која је ретко када срећна а увек је нужна, ослања се на
стари Мусејев епилион и једну легенду која спаја оно што се не може спојити:
две обале Босфора, два пола и рода, два бића и две цивилизације, различите
векове и судбине.“
Нада Петровић
Фотографија Павића са Нета
