Фотографија Зоран Петровић
На
данашњи дан
Једно дете на једном рамену, друго на другом, образе ослонили на дојке, загледају се испод ока... Мајка, згрчена у дну кревета, пружила испод покривача руке, милује им табане... Почињу да ме боле кости у том положају, али се не померам. Немам снаге да сину, који је пре неколико месеци остао једина мушка глава у кући, склоним отежалу руку, иако ми притиска дијафрагму, због чега су ми удисаји плитки и убрзани... Руку којом је обгрлио сестру и чврсто је држи... За то време ћерка, знам, очекује наше реакције... Појавиће јој се страх тек ако осети да се и ми бојимо... Страх је дошао касније, много касније када је Милосрдни анђео склопио крила и када ми деца нису била у близини, када је на гробљу још један споменик изникао са мајчиним именом и порцеланском сликом... Успут сам схватила да су ми злотвори украли осмех... Успут сам постала свесна да бих гркљан могла зубима том анђелу да кидам... Успут, све је постало успут...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар