Dangubica
...
Samo sat dnevno, samo jedan jedini sat dnevno biti zagledan u monitor, dok se
prate tuđe objave, dok se lajkuje, dok se čitaju poruke koje nas ničim ne
oplemenjuju, dok se pretražuje, surfuje, dok je naša pažnja usmerena tek sekund,
ponekad dva, dok preskačemo ono što nas zanima tražeći nešto što će biti
zanimljivije... Samo taj jedan sat, dok se odmaramo, dok pijemo kafu, dok
čekamo ispred vrata ili na peronu, dok pokušavamo da pokažemo sebe drugima, dok
nam se drugi prikazuju... Samo tih 60 minuta dnevno, kada se sve sabere, na
godišnjem nivou, je oko dva radna meseca dangubice, preko 6% budnog stanja...
Negde sam pročitala da je prosečna brzina čitanja 20 strana, čini mi se da je
to malo, ali ako tu cifru prihvatim kao realnu, onda se godišnje ne pročita oko
7300 strana ili najmanje 25 knjiga... Samo taj jedan sat dnevno, a na kraju
dana za mnoge stvari koje smo želeli da uradimo ili da imamo, reći ćemo da
nismo imali vremena... Ali, i pored toga, postoje dani kada nam je baš taj
jedan sat potreban da odglumimo predstavu da smo socijalno aktivni, da smo
nekome važni, da nam je neko važan... Ali zato postoje i oni drugi kada stavimo
naramak knjiga kraj sebe i odlučimo da ih pročitamo, kada uzmemo fotoaparat u
ruke i krenemo da tražimo neke krupnice i sitnice da ih ovekovečimo, kada taj
isti fotoaparat zaboravimo i najedared krenemo da se prisećamo kako se tka
mreža sećanja... Izbor je naš... Čak i ovo vreme dok sam pisala i dok ste
čitali je otišlo u nepovrat, i uskoro ćete pročitano zaboraviti, a to je kao da
i nisam, kao da i niste, živeli...
Nada Petrović i tekst i fotografija
