Нада Петровић / Реч као камен

Реч као камен

Некада давно су ми говорили

да сам везана за реч као куче за ланац

а нису знали да сам ја та која реч везује као камен

око чланака, око грудњаче, око врата,

са надом да ће да се појави обала...

                                Нада Петровић

Фотографија из албума И ово је Србија... 2015.године

Нада Петровић : УКЛЕТИ

Уклети

Сустиже клетва као чума

широким откосом коси из рамена,

одбацује пуно класје у увратине,

слаже труло и празно на крстине,

ређа трињу око жижљивог стожера,

око вешала на којима вијори испрана застава

која памти заклетве и кривоклетства,

а под јарболом деца мрморе,

нема ко да их научи језику прадедова,

тишине ко стрвинари одасвуд долећу

и кидају језике онима који би да проговоре.

                                        Нада Петровић

Фотографија...Новембар 2015.

Нада Петровић : Било би ми лакше...

***

Било би ми лакше да смо се посвађали,

да сам ти стреле бацила у вир,

струну лука покидала,

да си ми рекао све оне речи

које сам већ чула

и због чијих сам неправди

стајала уза зид спремна за стрељање,

без повеза на очима.

Али ја нисам рођена да ми буде лако,

живот је лепљива мочвара

кроз коју се све теже пробијам

док ми сенка затрпава трагове

Нисам од оних које загризу ремен

и отпљуну огризак заједно са јауком,

који се прилепи као скорели завој

и који траже самилост...

Моја бол у мени, незарасли чир,

чекала је игнорисање да би набубрела

и сазрела до прснућа...

Можда ће ти бити лакше ако сазнаш

да вадим циглу по циглу из зидова

који су некада били кућа у којој сам чекала

да проговориш...

                                                    Нада Петровић

                                         Фотографија Наде Петровић

Nada Petrović : DANGUBICA

               

                        Dangubica

... Samo sat dnevno, samo jedan jedini sat dnevno biti zagledan u monitor, dok se prate tuđe objave, dok se lajkuje, dok se čitaju poruke koje nas ničim ne oplemenjuju, dok se pretražuje, surfuje, dok je naša pažnja usmerena tek sekund, ponekad dva, dok preskačemo ono što nas zanima tražeći nešto što će biti zanimljivije... Samo taj jedan sat, dok se odmaramo, dok pijemo kafu, dok čekamo ispred vrata ili na peronu, dok pokušavamo da pokažemo sebe drugima, dok nam se drugi prikazuju... Samo tih 60 minuta dnevno, kada se sve sabere, na godišnjem nivou, je oko dva radna meseca dangubice, preko 6% budnog stanja... Negde sam pročitala da je prosečna brzina čitanja 20 strana, čini mi se da je to malo, ali ako tu cifru prihvatim kao realnu, onda se godišnje ne pročita oko 7300 strana ili najmanje 25 knjiga... Samo taj jedan sat dnevno, a na kraju dana za mnoge stvari koje smo želeli da uradimo ili da imamo, reći ćemo da nismo imali vremena... Ali, i pored toga, postoje dani kada nam je baš taj jedan sat potreban da odglumimo predstavu da smo socijalno aktivni, da smo nekome važni, da nam je neko važan... Ali zato postoje i oni drugi kada stavimo naramak knjiga kraj sebe i odlučimo da ih pročitamo, kada uzmemo fotoaparat u ruke i krenemo da tražimo neke krupnice i sitnice da ih ovekovečimo, kada taj isti fotoaparat zaboravimo i najedared krenemo da se prisećamo kako se tka mreža sećanja... Izbor je naš... Čak i ovo vreme dok sam pisala i dok ste čitali je otišlo u nepovrat, i uskoro ćete pročitano zaboraviti, a to je kao da i nisam, kao da i niste, živeli... Tako je to... Nakotili se gutači vremena...

                        Nada Petrović i tekst i fotografija 

Nada Petrović / Poezija / Lapot

Lapot

Bilo je neko drugo vreme,

znalo se ko je ko i ko je šta,

zbog čega je neko nekoga

i zbog čega nisu nikome...

Bio je drugačiji adet,

zaboravljalo se lagano,

ostavljani su roditelje da umru,

od starosti il od gladi,

na kućnom pragu.

Nisu njih učili,

oni nisu znali da pokažu

kako se crepulja u pepeo zapreta,

kako se žarač drži,

sa koje strane je sečivo

a gde su ušice,

ko za sovrom gde seda,

ko prinosi i ko nudi,

kako se prepovija

i kome se povojnica nosi.

Bilo su to dobra stara vremena

kad se lapotom rešavalo nerešivo,

sad je nešto drugo i drugačije,

zalud mesimo pogače

za sopstvene glave,

ne znamo kad će i ko da udari.

Ćutke klečimo ... Čekamo...

                                   Nada Petrović

Нада Петровић / Поезија / Глог

Глог

Пупчану врпцу су ми пресекли српом,

остатак закопали.

Из пупчаника расте глог.

Сад чекају да направе колац.

Срп закачен на зиду иза врата

сија се ко пун месец.

Страх ме је.

                                     Нада Петровић

Нада Петровић / Фотографије старе престонице

Нада Петровић / Растанак

Растанак

Нанизали смо циглу на циглу,

направили зид плача,

заборавили прозоре

да нам светлост уђе,

сад плачемо у мраку.

Не видимо сузе туђе,

ни своје, само их осећамо.

Преко зида не можемо,

кроз њега не смемо.

Зазидали смо се у ћутање.

                     Нада Петровић

Нада Петровић / Фотографије