уторак, 01. март 2016.

Nada Petrović / Rabota



Rabota


Od svitanja do smiraja baba Coja kopa... Teško joj i glavu da podigne, znoj da obriše, a kamo li kičmu  da ispravi. Zastane samo kad joj ko poželi dobro jutro, sa Bog ti dobro dao, isprati ga, otpije iz testije nekoliko gutljaja mlake vode, i nastavi...
Jednom, u prolazu, mladić, još malo pa unuk da joj bude, kroz smeh joj s puta dobaci :„ Cojo, kad ćeš da si mreš“. Ona glavu ne diže. Ušicama od motike grudve razbija, skuplja na gomilu štir, repušinu, koprivu, oštrik-travu...
Ni drugi put, kad mladić progovori, ne reče ni reč... Ispravi se i zagleda u rumen neba na zapadu... Nešto sama sebi promrmlja u bradu...
Tek kada je treći put sve to isto ponovio ona se okrenu da vidi ko je... I reče mu glasom otežalim od umora : „ Idi si dete kud si pošo, a ja ću da te stignem.“
Od tad do danas deset puta ono što se posejalo to se i ožnjelo. Krstača onog obešenjaka davno istrulela, a baba Coja, kad je ko  pita šta radi, odgovara :“ Dete još samo ovo da porabotim, pa ti se spremam na dalek put... Još samo ovo da se ne uparloži... Ne bi ja, al' nema ko...
    
                                          Nada Petrović




Нема коментара:

Постави коментар