четвртак, 24. март 2016.

Нада Петровић / Треба и рат после рата преживети

Треба и рат после рата преживети

24.03.1999. први пут је прислонила руку мало улево од пупка, на мекоту нутрине која ме је донела на свет. И није је скидала одатле као да нови плод носи. Плод који је растао неколико година под њеним прстима. У почетку је крила као да се стиди, а касније, када се није дало сакрити, прекривала га, од дугогодишњег ношења, растегнутим плетеним прслуком.
Тих 78 дана зла лежала је у дно ногу унучића кад год би уснули. Само по њеним изгриженим уснама се видело да је будна. Дрхтале су те усне као да прича са неким, као да куне, као да се моли.
Следећих 3 године 6 месеци и 17 дана умирала је сваког дана. Плод страха утроба је хранила новим страховима. Требало је и рат након рата преживети. Није издржала. Дланове сам јој са трбуха на груди склонила срећна да болове више не трпи.
И сад треба опростити? „Милосрдног анђела“ ? Милосрдно им семе и покољење.
Опростити? Не!!! Ја не могу. И нећу. Немам права. Не смем.
А видим да неки опростише. Да пустише зликовце да шетају њеним траговима. Да, можда, и на гробље сврате, да пљуну на тих два квадрата смираја. Па, изнова питања и одговори. Могу ли опростити онима који дозволише да у миру изгубимо оно што смо сачували док су нас бомбардовали? Опростити? Не!!! Ја не могу. И нећу. Немам права. Не смем.
Носим у грудима своју бол као темпирану бомбу. Корачам пажљиво да клецањем не повучем фитиљ, јер треба и овај рат након рата преживети... Подсећати оне који забораве да су нам децу на ношама убијали.

                      Нада Петровић


                 Фотографија Зоран Петровић


Нема коментара:

Постави коментар