Уобичајених двадесетак
минута хода од смештаја до градилишта се баш одужило... Два дана и две ноћи
стомачних тегоба отежало је глежњеве као да су и са леве и са десне стране
прикачене кугле од по десетак кила... Откључавам канцеларију уз шумно
избацивање ваздуха из плућа... Врелина ми пали усне... Температура не јењава,
помислих, док сам остављала ташну на сто... Уместо да седнем враћам се ка
улазним вратима и лагано одлазим до ископа за нову зграду... Срећем девојку
која ради у извођачкој фирми и питам за планове, за број људи, за детаље, дајем
сугестије... У једном тренутку осећам како ми ноге клецају... Седам на делић
угаоне гарнитуре који су радници однекуд довукли... Након неколико минута
предаха пењем се преко фосни споредног подрумског улаза у другу зграду, то је
најближи пут до канцеларије... Стојим пред вратима неколико минута у покушају
да ухватим ваздух, а након тога улазим... За малим столом послодавац... По
свему судећи и јутрос мамуран... Савио главу и загледа неке папире... Да нисам
приметила да су наопако окренути помислила бих да чита... На моје Добро јутро, једва процеди одговор,
не дижући поглед... Очекујем да крене са виком, што ми је уобичајена јутарња
порција једа коју последњих скоро месец дана добијам... Али не, он ћути...
Ћутим и ја док прилазим свом радном столу... Одједном скоро крик: „Ти више не
седиш ту.“...Навикла сам на његове хирове... Ћутке отварам фиоку да узмем
започету табелу, да је допуним подацима... Изнова се проломи глас: „ Не дирај,
то није твоја фиока“... Мука ми је...
Поново ми се повраћа... Помало ми се и врти... Вероватно притисак иде испод
свих граница разума... Морам да попијем кафу... Ако одлучим да је скувам знам
да ће опет да буде хистерични напад... Крећем до врата, са намером да у
оближњем кафићу наручим... Питам да ли и он жели, као да је то нешто сасвим
нормално у тренутку док он тражи начин да ме повреди... Нешто је промрмљао,
нисам разумела шта, али по његовом слегању десног рамена, преко ког је масни
перчин седе косе пао, схватам да неће...
Задржавам се неколико минута напољу, таман толико док се закува кафа за
понети и враћам се у канцеларију. Седам за сточић резервисан за помоћно особље
градилишта.... Изнова вика да ни ту не седим... Смиреним гласом питам где да
седнем... Показује ми, од дуванског дима пожутелим кажипрстом, на столицу где
седају људи који нису део екипе градилишта. Тек тада видим да је враг однео
шалу, али ни једним покретом не показујем да ми ништа није јасно... Отварам
поклопчић са кафе за понети, чекам да се 'ладне да сркнем, отварам роковник,
датум бележим, почињем да записујем ко је дошао на посао, шта ће да се ради...
И изнова ми забрањује да било шта у његовој канцеларији радим... Затварам
роковник и испијам кафу... Па није ми први пут да се овако понаша... Да му све
смета, да му ништа не ваља... Он нагло устаје, столица иза његових леђа замало
што не падне, пролази поред мене не гледајући на моју страну, долази до улазних
врата и пре него што изађе, не окрећући се пита да ли сам разумела шта ми је
рекао... Климнула сам главом иако сам знала да то не види... Изашао је и тек
након петнаестак минута се вратио... Још са врата ми је добацио да данашњу
дневницу немам зато што ништа не радим... Иако ми је навика да ћутим, да трпим
и да се не буним, нисам могла да издржим.... Са осмехом на лицу сам му
одговорила да радим... Када је питао шта радим, одговорила сам му да радим и то
баш оно што ми је рекао, значи да дословце испуњавам његов радни налог, а ако
жели да сам вољна на други задатак да пређем... Тад ми је наредио да крстиће за
керамику бројим... 1, 2, 3, 4, 5,... 105, 106,107... 302, 303, 304... 858, 859,
900... Па нану им њихову спаковали су девет комада мање него што у
спецификацији стоји... А шта ако нису?... 5, 6, 7... 205, 206.... 678, 679,
700... Тек сада схватам како је онима
који имају несаницу и који броје овце увек из почетка... Очи ми ко филџани...
789, 800, 801... Гарант сам се негде забројила...
Нада Петровић
јул 2016
