Радила сам на градилишту Југопетрола када су
бомбардовали Крагујевац... Паркинг и партер... Посматрала човека који је трчао
према делу града где су бомбе пале... Мокрих ногавица... Упишао се од страха да
су му деца настрадала... Неколико пута се саплитао, падао и дизао са тротоара
док је покушавао да трчи... Ноге су му биле као сапете... Његови крици: „Децо
моја, децо моја“, дубље су ми се од сирене урезали у памћење...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар