среда, 13. јануар 2016.

Нада Петровић / Хронична транзиција и закопано благо


Хронична транзиција и закопано благо

Све више сам убеђена да је Фејсбук софистицирана цензура... Или што рече ФБ пријатељ, песник из Војводине, ђавоља работа... Преко њега нам најчешће стиже управо оно од чега бежимо, бар је то код мене случај...  А да бисмо били намамљени у зачарани лавиринт дозирано добијамо оно за чим трагамо... То ме потсети на ону бајку о Ивици, Марици и злој вештици... Ево, док пишем ово примећујем да сам написала зла вештица као да вештице могу бити добре... A онда мисао даље наставља да се котрља до ноћи вештица које се као клин забијају у памћење, по свему судећи на место заборављених комендија ( или машкара)... Ма јес вала... Слађа је кокакола од кабезе и клакера... Боље су чак и кинеске јакне које трају до првог ћошка него вунени џемпер...  Џемпери миришу на сељачки зној и подсећају на жуљевите дланове.... Ево опет сећање води где је њему воља и враћа ме у време од пре петнаестак година где колега прича згоду са сином... Наиме, на обичну мајицу пришио је етикету, марка нека од које уши отпадају и очи на федере искачу... Запаковао у фирмирану кесу... Након посла, кад се дому своме, слатком дому, вратио спустио је кесу на фотељу и отишао да се истушира... Син га је из купатила извукао питањем колико је платио... Овај слагао ни мање ни више него петнаест пута... Тог даана нигде и никог срећнијег од младићаа који се шепурио по локалима обичном мајицом са бувље пијаце, и никог тужнијег када му је отац испричао да од сада на даље може да само премешта налепнице и маркице са једног на други оковратник... А до тада само да напоменем, дечку је за све што није маркирано било фуј и бљак...
Ух, где одох... Ајд да се вратим...  И ајд да отворим почетну страну и будем  кобајаги социоактивна... И читам где ко иде, шта је јео, ко му долазио, шта ко писао, онда једна песма коју колега песник прослеђује на једно 101. адресу, па списатељица која нас обавештава да јој доштампавају књигу... Нешто на страном језику без превода... Терористе и револуција су једине речи које разумем... Па неко ко нема намеру да се описмени пре него што нас обавести да му излази из штампе ЕНта књига... А могао је бар преко гугла да нађе да се „не да“ не пише „неда“... На реду је насловница из неких новина где је неком боту исплаћено за смутипапроспи писаније два милиона динара... Онда иде поучна прича како треба бити стрпљив и веровати... Тушта и тма свега и свачега... А када затворим страну и подвучем црту осећам се комирана као комшиница која свакодневно прати шест-седам серија... Где сам била? Нигде! Шта сам радила? Ништа!... А за то време, за тих сат, два или који више, заборавила сам на све проблеме, на оно што ме сутра чека... Да... Све ово је још један вид игре где се заборавља да је у хроничној транзицији требало да буде и хлеба...

(ПС: Умал' да заборавим... Одлучила сам да смањим загледање у монитор и да се вратим читању... И кад већ помињем читање, ноћас прочитах једну и свидела ми се па рекох да вам је препоручим... „Госпавино закопано благо“ Братислава Петровића... Одлична је као средство за одвикавање од фејсбука у ове хладњикаво суморне дане... Тимочко лужнички дијалект... Гејзир речи на ивици заборава... Осмех од прве до последње стране... )


                                                                       Нада Петровић