недеља, 22. мај 2016.

Нада Петровић / Бука на води




Чуло мириса треба оставити кући, прва мисао док сам јуче улазила у Кнез Михајлову... Ово није мој Београд... Ово је Београд на води који је изгубио свој мирис... А о мирису као печату писала сам у дневничким записима пре неколико година... О мирисима као жиговима којих сам постала свесна у Сочију, у Адлеру, у Веселоје...


Овај садашњи Београд мирише на Теранову, на кинеске радње, на бофл робу... Само да се оградим додатном информацијом: Када кажем мирис Београда мислим на онај мирис метрополе који памтим из Кнез Михајлове... Оно осећање које сам имала пре неколико година... Осећање да је паланка негде далеко иза седам гора и седам мора...



И чуло слуха треба оставити код куће и то ми је врзмало по глави док сам покушавала да ослушнем сопствене мисли запљуснута вашарском буком свега и свачега...




На трен ми се учинило да се пробија цвркут... Подигла сам главу и видела птичицу која стоји на капителу стуба... У том тренутку сам искључила сва друга чула... Превладало је осећање да ће све проћи... Да ће победити природа... Да ће кад тад и овде да се врати мирис слободе...


Нада Петровић / Чипке и дроњци...



Субота поподне... Кнез Михајлова... Није то она иста улица у коју сам знала да побегнем у тренутку када је депресија изазвана санкцијама, Касандрама, Љовисмама, инфлацијом, менталном и сваком другом деградацијом, надирала у покушају да ме потопи... Да побегнем од апела за давање крви јунакињи серије која је у том времену испирала наталожено незадовољство самим тим што није знало чиме ће се у следећем оброку затрпати глад утробија... О овоме бих могла нашироко и надугачко, али одустајем... Одустајем из простог разлога што ми је под ноктима као трнци малом Радоици забијен јучерашњи дан...
           

Значи, Кнез Михајлова, јуче... Чуло вида изоштрено до бола... Девојке у исцепаним панталонама, понека у мајици која виси у дроњцима...  Што је више рупа на маркираној гардероби то су више подигнуте браде, то је гласнији смех... То је на једној страни, а на другој, жена у црним чипканим рукавицама,  без прстију, преко чела навученог црног чипканог шешира, у хаљини која стајлингом апсолутно одговара овим ситницама, гадљиво преврће по препуњеној корпи за отпадке... Сваки пут када налети на неку конзерву и мућкањем се увери да је празна, прелети јој болан грч преко благог руменила вероватно прстом размазаног бледилом образа... У једном тренутку осмех шири од улица... Два три гутљаја страног пива изручује у грло, не додирујући конзервом усне са са којих се љуска кармин...
            


Неколико корака даље девојчице у фармеркама и мајичицама без боје и облика благо климају главама дајући такт ритму и звуку који се из њихових виолина претвара у концерт... Двадесетак слушаоца, међу којима сам и ја,  покушава да фотоапаратима и телефонима ухвати најбољи угао и овековечи слику без звука... Жена са чипканим шеширом неколико пута понавља „Моцарт, ах Моцарт“, пажљиво враћајући испражњену лименку у камену корпу са отпадцима...


       


                                           Нада Петровић

четвртак, 5. мај 2016.

Нада Петровић / Ђурђевдански венчић, ваља се...



Ђурђевдански венчић, ваља се... Да те момци грабе метни граб... Да вираш из дана у дан зато врба... Да будеш здрава стави здравац... А румен ће божур у образи да ти донесе... Стави и перунику због нашег Перуна...За снагу и спољашњу и нутрашњу метни дрен... Млечика је ту да млечна стока буде... Стави и ђурђевак да се зна да је сутра Ђурђевдан... Кроз травке протни црвен конац, ал’ да се не види... Злодусила и злоокима корак да се сапне... Здравац и травке стави у воду ладну да преноћи, пре зоре да се умијеш... И тако умивена изнеси венчић једдан стави на капију, другим окити прозор, трећи на сантрачу бунара, са стране, спреми кићанку за прво јагње... И да не заборавим, води рачуна да ти венчић не украду... Постоји веровање да ћеш се удати за оног ко га кришом са капије скине, а тај не мора да ти буде срцу мио... Знаш, кад је твоја баба била девојка, умели су младићи да девојкама не само венчић него и дрвену капију оиднесу, па запале ватру на сред села, на раскршћу... Једном је тако двадесетак капија било на гомилу, варта се из трећег села видела... Ајд сад да те научим како се пева док се венче плете...







Ђурђија

Ој моја, па моја
ружо румена

Што си се, што си се
рано развила

Разви ме
рано пролеће

Убра ме убра
младо девојче

Ја нисам, нисам
ц неба паднула

Но ме је, но ме је
мајка родила

Па ме је, па ме је
у свилен повој повила

У рујно вино, у рујно вино
ме купала

Са пресно, са пресно
млеко ме дојила

На Ускрс, на Ускрс џанум
ме родила

На Ђурђевдан, на Ђурђевдан
џану ме крстила

За тој ме зову Ђурђија џанум
Затој ме зову Ђурђија џанум.

 ( Џанум= душо моја, срце моје....)



 

                               Нада Петровић

уторак, 3. мај 2016.

Нада Петровић / Нит оћу , нит могу, нит знам...




         Не дао бог да те саветујем... Нит оћу , нит могу, нит знам...А има и нешто што памтим као поуку у тим работама... Будали џаба савет дајеш, неће да слуша... Паметном џаба јер и сам зна шта да ради... А ја нисам баш толко докона да гледам ћорава посла... Него сам у том калу живот живела па знам одакле смрди... 



Nada Petrović / Kamičak istrgnut iz mozaika



          Svi mi umiremo.... I svaki dan je još jedan plamičak koji vatru smrti u nama pali... Šta nam ostaje drugo nego igra i preskakanje preko te vatre? I zamke su tu... I ne možemo se od njih udaljiti... U nama samima su razapete... I nema izlaza iz tog začaranog kruga.... Molim Boga jedino da dane brojim po življenju, a ne život po danima... Ko nije rođen taj neće umreti, kažu naši stari... Dok je mene nema smrti, a kad smrt dođe mene neće biti, reče Šopenhauer...A vredi li dane postojeće mleti kroz mašinicu budućeg nestajanja, pitam ja... Pa dobro... Umreću jednom, ali ne danas,  i ne svaki dan, i ne na rate... Umreću onda kad postanem teret i kad drugi počnu da prizivlju moju smrt... A dotle... Neka oni što su otišli, idu sa mojim oprostom i sećanjem... Neka oni koji nakon mene ostanu imaju moj blagoslov... 




понедељак, 2. мај 2016.

Nada Petrović / Mulj u točkovima



Mulj u točkovima


Nekoliko meseci unazad zaokupljena sam sređivanjem pisanija koja su nastala poslednjih dvadesetak i više godina... Većinu od napisanog ni jednom nisam pročitala od trenutka kada su se prelili iz misli u reči... Skoro ništa od toga niko nije video... Gomilaju se rukopisi u folderima razvrstani po vrstama... Pesme, priče, započeti romani, zabeleške, eseji... Pokušavam da ne razmišljam šta dalje sa tim...
Jedan od foldera nosi naslov Prepiska... Izvlačim iz mejlova pisanija koja su ostala kao kamičci na putu kojim sam prošla... Nalećem na realističnu sliku dana koji su iza mene i koje bih po svemu sudeći zaboravila da nisu zabeleženi... Poznati smo po tome da selektivno zaboravljamo, a takođe i selektivno pamtimo, zar ne?...
Ono što me kopka je, pored pitanja šta sa tim dalje je i pitanje koje verovatno većina pisaca duboko u sebi dograđuje, kao biser u školjci, koliko je ovo vredno za druge... Na to pitanje retko ko ima odgovor, bar verujem da je tako... Bliski prijatelji ako pročitaju nisu merodavni... Kod njih kao po pravilu postoji subjektivnost i potreba da se pisac ne povredi istinom, a sem toga pitanje je koliko su spremni i sposobni da istinu prepoznaju i artikulišu... Kritičara, pravih kritičara,  sve je manje, a sem toga oni malobrojni se ne akću i ne bakću ( sem ako imaju korist) sa pisanijem marginalizovanih grupa sa lošom adresom... Neko će reći da je Fb pravi auditorijum, a ja odgovorno tvrdim da i nije tako... Naime, nekoliko puta sam napisala u tekstu koji bih izbacila kao status stvari koje bi većinu zaintrigirale, malo njih je reagovalo ( ti malobrojni mogu na prste da se nabroje)... (Kao primer, pomenuh juče da sam pala i da sam se baš povredila, jedna jedina osoba je poslala poruku da proveri o čemu se radi... Ovo je samo kao primer)... Reakcija je najčešće kada neku papazjaniju po principu rijaliti vesti objavim... Tada se stušte sa svih strana da mi dokažu da nisam u pravu, da nemam prava, i tako dalje i tako bliže...
Znači, ostaje mi samo jedno: Da utucavam ovaj svoj jedan jedini život pokušavajući da sakupim te kamičke i napravim mozaik koji će da zakatančen stoji negde u fundusu duše... U lavirintu vremena koji ima jedan jedini izlaz... Ali ne bih sada o izlazima, ionako su nam skoro svi izlazi zatrpani površnošću, nedovoljnom pažnjom, životom koji sada i ovde živimo...
Pitate se zašto i čemu sve ovo... Inicijalna kapisla je delić lične prepiske ( 10.01.2011) u kojoj pored ostalog i ovo piše: „Накупи се муљ у точковима, закорови сваки човеков траг, убајате чежње, стровале у сампас мисли и идеје, огаде сусрети с људима, с туђим и својим текстовима. Забрекну жиле смисла, утрну сви осећаји и човек пожели да ћути, да га нема кад већ не може с моста или у неки отров и да све заврши и прекрати и да се отараси дана и комата и свега што чини мукотрпље трајања. Ето то ме спопало...“