Nada Petrović / Delić rukopisa

Osmomartovska premijera... 

Delić rukopisa koji sam danas završila...

Jedna od najkupovanijih votki  je Beločka... Na flaši veverica... Kada se pogleda sa druge strane, kroz belu tečnost, opet veverica, ali posmatrana otpozadi, sa podignutim repom... Govorili su da čovek nije pijan sve dok može Beločki da raspozna gde joj je dupe, a gde glava...

Pili su je oni koji su imali male satnice i oni koji su mnogo para za votku davali... Ponekad bi je uzeli i neki koji na alkohol nisu navikli i sutradan bi se pravdali saplićući jezikom: „Nisam, majke mi... Samo jednu...“

A Beločka umiljata... Oni koji su je jednom pogledali često su joj se vraćali... I flašu okretali... I smejali se... Nakon svake sledeće čaše sve više su se smejali...

E pa baš tu Beločku sam i ja kupila... Evo gde perem noge njome stežući usne da ne vrištim od bola... Posle toga, čim se osuše tabani, mažem onom kremom protiv gljivica koju sam donela... Pokušavam da spavam sa čarapama, a ispod čarapa krpe od pamučne karirane bluze koju sam iscepala, natopljene votkom... Preko čarapa kesa, preko kese još jedne čarape... Oko ponoći sve to skinem i tek tad malo zaspim...

   

                                                                 Nada Petrović

Nada Petrović / Dobro je...

Dobro je...

Poslednji put proveravajući da li su sve knjige, sveske, radni listići spakovani, da li je pokon za učiteljicu dobro zamotan u šuškavi celofan, spustala je još tople prženice u džepčić na rancu. Pogled joj je pao na plik koji je narastao na nadlanici desne ruke. Potklobučena koža bi trebala da me boli, pomislila je.

Ranac je teži od mog deteta. Moram da ga ponesem skoro do škole. Neka on nosi poslednjih pedesetak metara sam. Ne treba njegovo društvo da zna. Deca su to. Umeju da budu zla, pomislila je.

Spremiću, spremiću... Ne znam šta da spremim za ručak. Skoro ničega u kući nema. Pa ni zejtina. Da ga je bilo ne bih se možda opekla. Mast je prsnila. A sada, opet, treba smisliti, ali šta? Šta kada ima samo nekoliko glavica crnog luka i krompira?- pomislila je.

Mogla sam da dam detetu neki dinar, da kupi kiflicu, a ne da jede hladne prženice. Mogla sam, al u kući ni dinara. Sve je pokupio. Odneo sa sobom. Treba mu. Danas je 8. Mart.- pomislila je.

Prošavši kraj ogledala videla je svoje lice prekriveno puderom. Kupila ga je kradom. Da prekrije modrice. Da se dete u školi ne postidi. Da se ona ne stidi. Da niko ne primeti. Da je niko ništa ne pita. Dobro je, skoro ništa se ne vidi, pomislila je.

Dok je sklanjala ispražnjenu flašu sa stola, zakačila je plik. I sve je splaslo. I ovo je dobro, proći će, nije strašno, pomislila je.

Vratila se u krevet, pokrila preko glave i gledala u mrak dok se napolju sunce borilo sa pahuljama koje su kao pčele lelujale. Baba Marta. Dobro je. Brzo će proleće, pomislila je.

Čula je kako neko jeca u sobi. A nigde nikoga. Kaкo se otegnuto cviljenje od zidova odbija. I nije osećala ništa. I nije mislila ništa. Posmatrala je kako se mrak ispod jorgana pretvara u razjapljena stozuba usta. Počela je naglas da broji na prstima. Jedan, dobro je, dva, dobro je, tri, dobro je... Dobro je...

                                                   Nada Petrović

       

Nada Petrović / Ne pada iver daleko od klade

Ne pada iver daleko od klade

U početku je tu bilo samo nekoliko kuća, koje su kasnije prerasle u prigradsko naselje, ali se pre dvadesetak godina grad raširio ko dečije boginje, na sve strane, tako da je ovo sada gradsko naselje... Jes, vala, gradsko za sve dažbine, ali ako ćemo ruku na srce daleko je ovo od grada... Drugo bi to bilo da je Beograd, tamo bi se nalazilo u krugu dvojke, ali ovde, e ovde je druga i drugačija priča... Ovde još ljudi pamte i dede i pradede onih koji se sada rađaju ili žene...

Kad malo bolje razmislim, promenilo se mnogo toga, nije da nije... Struja, voda, ulična rasveta, ako se računa one dve tri sijalice što nisu pregorele, pa i tucanik sprečava da u cipele blato uđe... Ajd da ne gledamo mak na konac i da ne pominjemo to što su stanovnici ulice sami taj tucanik platili... I to što nam za autobusku kartu kao za prigrad naplaćuju... Da, promenilo se mnogo toga, ali ima i što nije... Ako nekome nešto ukradu tačno se zna iz koje je familije... Tako meni, dok sam radila od jutra do sutra, onih dana kada sam odlazila po mraku i po mraku se vraćala, krenu da iz dvorišta nestaju u početku sitnice, pa onda sve krupnije stvari... Požalim se komšiji, starosedeocu, a on ti meni, nije niko drugi nego Taj i Taj... Nisam ga video al’ znam... Tako je njegov otac isto, a i moj otac pamti kako mu je i deda bio lakoprst...

Kako da napadnem čoveka da mi godinama krade orahe? Kako da mu kažem da zbog njega nisam imala ni za panajiu ocu i majci? Nikako... Ne ide to tako... Zato ti uzmem slobodan dan, obujem cipele na štikle da se bolje čuje kada kraj njegove kuće prolazim, pa kao bajagi na posao... Ali, siđem odmah na sledećoj stanici iz autobusa, pa prečicom do kuće, te ti se popnem na terasu koja je granama kolačare zaklonjena... Čekala sam nekoliko sati, ali mi nije bilo teško... Čitala sam, ako se ne varam Kišona i njegovo “Kod kuće je najgore”, pijuckala kafu iz termosa...

Negde oko devet čujem da nešto šuška... Ne vidim šta... Kuče u kućici drema, ne javlja se... Pomislih u početku jež ili nešto slično, kad ima šta da vidim... Dete od 5 ili 6 godina podvrnulo duks pa puni orasima... Pomislih detinja posla, neka ga... I taman da se u kuću vratim da ostavim knjigu i termos i da se spremim za posao kad vidim njegov deda čuči u vrzini i čeka... Dečak mu, čim napuni duks orasima donosi i izručuje u ruksak... I tako desetak puta zaredom...

Spremim se i krenem ka autobuskoj stanici, usput svratim do komšije da mu kažem kako mu otac dete uči krađi, kad ti on meni da to nije istina, da njegovo detence u kući spava... Gledam ga kao da vidim avet i reč ne progovaram... Kasnije, kada sam se vraćala s posla videla sam dva džakčeta oraha koji se suše ispod strehe, a oni nisu imali gde da ni klozet postave nego ga prislonili uz duvar, toliko im plac bio mali... Jeste da su imali jedan piskavac na među, al' to im je bilo sve...

Od tad je prošlo petnaestak godina... Dečko je izrastao u mladića... Rekoše neki da su u miliciji morali da uzmu veći registrator za prijave koje su se u poslednjih nekoliko godina nakotile... Poželim ponekad da pitam njegovog oca da li ima nemirne snove i da li mu je mirna savest, ali odustanem... Setim se stare poslovice da iver ne pada daleko od klade, i to je sve....

                                                             Nada Petrović

Nada Petrović / Reč dve o sapinjanju

Reč dve o sapinjanju

Postoji poučna priča o slonovima kojoj se periodično vraćam... U trenucima kada mi nedostaje samopouzdanja, kada sam spremna da odustanem na početku, na sredini, ili pri kraju puta, na nekoliko koraka od cilja... Danas me je pokrenuo Negoslavin blog (http://negoslava.blogspot.rs/2016/02/najvece-kazne-za-lose-roditeljstvo.html) pod naslovom: “Najveće kazne za loše roditeljstvo plaćaju deca- kada odrastu) da je ponovo isčitavam:

“Priča o slonovima

Jedan čovek je prolazeći pored krda slonova iznenada zastao, zbunjen činjenicom da ovu gomilu ogromnih snažnih životinja drže samo mali konopci privezani za njihove prednje noge.

Nije bilo okova, nije bilo kaveza. Očigledno je bilo da bi slonovi mogli, bilo kada, da pokidaju te konopce, ali iz nekog razloga, oni to nisu činili.

On ugleda trenera u blizini i upita ga zašto su ove životinje tu stajale ne pokušavajući da pobegnu. "Pa", trener reče, "kada su jako mladi i mnogo manji mi koristimo konopac iste veličine za vezivanje, što je u tom dobu dovoljno da ih zadrži. Kada odrastu, oni i dalje veruju da ne mogu pobeći. Veruju da taj konopac još uvek može da ih zadrži, pa nikad i ne pokušavaju da se oslobode".

Čovek je bio zapanjen. Ove životinje su mogle da se oslobode bilo kada, ali zato što su verovale da ne mogu, ostajale su tu gde jesu.”

Ovde stajem da dodatno objasnim potrebu za vraćanje baš ovoj priči... Nisu uvek roditelji  ti koji vezuju konopce koji za ceo život sapinju i ne daju da se korak pruži... Nisu uvek, ali najčešće jesu ti koji vezuju prve čvorove... Tu su i učitelji, nastavnici, familija, sredina u kojoj se odrasta, pravila koja treba poštovati, podneblje, mentalitet, temperament, dresura kojoj smo svi mi, manje ili više, još u detinjstvu izloženi...

Dok ovo ispisujem setih se kako sam pre desetak godina koračala iza prelepe, negovane, po poslednoj modi skockane i našminkane žene koja je držala za ruku sina od ne više nego četiri godine... Desetak puta je jednu istu rečenicu ponavljala, kao pokvarena ploča : Slušaj dobro sine, novac je bog... Zapamti, novac je bog... Nikada nemoj da zaboraviš da je novac bog...  

U jednom trenutku nisam mogla da izdržim, sustigla sam je i postavila joj pitanje da li zna šta radi svom detetu tom rečenicom... Odgovorila je sa visine: "Znam... Novac je bog... A šta se to tebe tiče?”

Pre nekoliko dana sam čula da je troje pubertetlija šesti ili sedmi razred, ušlo u prodavnicu i da je jedan od njih prislonio nož prodavačici pod grlo... Počela je da vrišti što je spasilo, pa su se dečaci razbežali... Odmah mi je palo na pamet da su i njima, verovatno, njihovi roditelji, tu istu rečenicu ponavljali...

A kakve to veze ima sa tim što ja iznova čitam priču o slonovima, samu sebe pitam... Kakve veze baš sada kada sam završila još jedan rukopis koji ću da odšampam i da ga ubacim u kutiju u kojoj nekoliko ranije odštampanih rukopisa stoji? I samoj sebi odgovaram,:Nikakve... Baš nikakve...

                                                                       Nada Petrović

( PS: Fotografije su pokupljene sa neta... Autor nije upisan)

Nada Petrović / Rabota

Rabota

Od svitanja do smiraja baba Coja kopa... Teško joj i glavu da podigne, znoj da obriše, a kamo li kičmu  da ispravi. Zastane samo kad joj ko poželi dobro jutro, sa Bog ti dobro dao, isprati ga, otpije iz testije nekoliko gutljaja mlake vode, i nastavi...

Jednom, u prolazu, mladić, još malo pa unuk da joj bude, kroz smeh joj s puta dobaci :„ Cojo, kad ćeš da si mreš“. Ona glavu ne diže. Ušicama od motike grudve razbija, skuplja na gomilu štir, repušinu, koprivu, oštrik-travu...

Ni drugi put, kad mladić progovori, ne reče ni reč... Ispravi se i zagleda u rumen neba na zapadu... Nešto sama sebi promrmlja u bradu...

Tek kada je treći put sve to isto ponovio ona se okrenu da vidi ko je... I reče mu glasom otežalim od umora : „ Idi si dete kud si pošo, a ja ću da te stignem.“

Od tad do danas deset puta ono što se posejalo to se i ožnjelo. Krstača onog obešenjaka davno istrulela, a baba Coja, kad je ko  pita šta radi, odgovara :“ Dete još samo ovo da porabotim, pa ti se spremam na dalek put... Još samo ovo da se ne uparloži... Ne bi ja, al' nema ko...“

    

                                          Nada Petrović

Нада Петровић / Бунари без жедника...

Бунари без жедника...

У ове суморне дане најжалије ми је кад видим запуштене бунаре на окућницама,  зарасле у шибље и драч... Вратила и кофе скинуте, камен са прилазне стазе однет на неко друго место или га маховина сахранила... Само сантрач који се круни открива тајну да су ту некад живели људи и тим бетонским прстеном  бранили деци и стоци да не коракну на погрешну стану... Некад су крај тих бунара биле дрвене клупице на које су се тестије остављале док би домаћица погледом додиривала огледало воде... Годинама уназад ти бунари не виде лице чак ни успутника ни жедника, једино кроз грање облаке и понеки зрачак сунца...

                                Нада Петровић

Nada Petrović / Koprivnjak i losion od koprive...

Koprivnjak i losion od koprive...

Godinama sam posmatrala kako se starice udaraju strukovima koprive po vratnom i krsnom delu kičme, po kolenima i skočnim zglobovima... „Ovo ti je, dete, zdravlje, od ovoga beži i reuma i kostobolja... Kopriva je majka čoveku međ biljkama“, govorile su, a mene je, čini mi se,  čak i pogled na žaru boleo i ne samo to, sa užasom se i dana danas budim kada sanjam da me guraju u klasalu koprivu, dva pedlja višlju nego što sam i ja sama... Sećanja se vraćaju u noćnim morama, ali to je neka druga priča...

Danas, dok sam bila u šetnji kroz šumu, setila sam se večere koju je majka ponekad spremala dok sam dete bila... Ni tada ni kasnije nikada nisam zgotovila ništa slično... Ne sećam se ukusa kakav je bio, ako se ne varam nikada nisam ni probala to zelenilo u proji, a i proju nisam baš nešto volela sem udrobljenu u mleko i to retko...

Pomalo sam smešna sama sebi kako zaboravljam da sam alergična na koprive, dok berem  tananom rukavicom i malo malo pa trljam ožarene prste, kao da perem ruke... Još smešnija sam sada dok spremam koprivnjak... Red smese za projanicu, red uprženog luka i probarene, pa usitnjene koprive izmešane sa sirom koji je stajao u čabrici sa paprikom somborkom i domaćim jajima, pa opet red smese za projanicu...

Prva kopriva ove godine na život i na zdravlje, opet da pomenem reči starih, koje su skoro zaboravljene... Usput se podsećam recepta za losion od koprive koji sam kao dete čula, gde se stavi šaka koprive, pola litra vode ( najbolje je kišnica) i četvrt litra jabukovog sirćeta ( od jabuke divljake ili kolačare, najbolje)... Provri se voda, preliju se koprive, ostavi tako da se ohladi... Iscedi se čaj od koprive, doda sirće i stavi u flašu umotanu, da svetlost do tečnosti ne dopire... Nakon svakog pranja kosu isprati i usput teme masirati...  Ovakva uputstva sam slušala od baba Cole koja je umrla sa oreolom kika oko glave u valjanim godinama ( tada mi je rekla da nikada ne smem da kažem, kada je se setim, da je starost dočekala)... Možda se ovog losiona ne bih ni setila da pre neki dan nisam srela ženu srednjih godina koja je nakon izlaska od frizera, izgledala kao da ima proređenu mahovinu na glavi... Jes vala, nekada davno su travke pomagale, lečile, hranile, od bolesti branile, a sada... Eh sada, opet je to neka druga priča...

                                                                           Nada Petrović