Nada Petrović / Reč dve o sapinjanju

Reč dve o sapinjanju

Postoji poučna priča o slonovima kojoj se periodično vraćam... U trenucima kada mi nedostaje samopouzdanja, kada sam spremna da odustanem na početku, na sredini, ili pri kraju puta, na nekoliko koraka od cilja... Danas me je pokrenuo Negoslavin blog (http://negoslava.blogspot.rs/2016/02/najvece-kazne-za-lose-roditeljstvo.html) pod naslovom: “Najveće kazne za loše roditeljstvo plaćaju deca- kada odrastu) da je ponovo isčitavam:

“Priča o slonovima

Jedan čovek je prolazeći pored krda slonova iznenada zastao, zbunjen činjenicom da ovu gomilu ogromnih snažnih životinja drže samo mali konopci privezani za njihove prednje noge.

Nije bilo okova, nije bilo kaveza. Očigledno je bilo da bi slonovi mogli, bilo kada, da pokidaju te konopce, ali iz nekog razloga, oni to nisu činili.

On ugleda trenera u blizini i upita ga zašto su ove životinje tu stajale ne pokušavajući da pobegnu. "Pa", trener reče, "kada su jako mladi i mnogo manji mi koristimo konopac iste veličine za vezivanje, što je u tom dobu dovoljno da ih zadrži. Kada odrastu, oni i dalje veruju da ne mogu pobeći. Veruju da taj konopac još uvek može da ih zadrži, pa nikad i ne pokušavaju da se oslobode".

Čovek je bio zapanjen. Ove životinje su mogle da se oslobode bilo kada, ali zato što su verovale da ne mogu, ostajale su tu gde jesu.”

Ovde stajem da dodatno objasnim potrebu za vraćanje baš ovoj priči... Nisu uvek roditelji  ti koji vezuju konopce koji za ceo život sapinju i ne daju da se korak pruži... Nisu uvek, ali najčešće jesu ti koji vezuju prve čvorove... Tu su i učitelji, nastavnici, familija, sredina u kojoj se odrasta, pravila koja treba poštovati, podneblje, mentalitet, temperament, dresura kojoj smo svi mi, manje ili više, još u detinjstvu izloženi...

Dok ovo ispisujem setih se kako sam pre desetak godina koračala iza prelepe, negovane, po poslednoj modi skockane i našminkane žene koja je držala za ruku sina od ne više nego četiri godine... Desetak puta je jednu istu rečenicu ponavljala, kao pokvarena ploča : Slušaj dobro sine, novac je bog... Zapamti, novac je bog... Nikada nemoj da zaboraviš da je novac bog...  

U jednom trenutku nisam mogla da izdržim, sustigla sam je i postavila joj pitanje da li zna šta radi svom detetu tom rečenicom... Odgovorila je sa visine: "Znam... Novac je bog... A šta se to tebe tiče?”

Pre nekoliko dana sam čula da je troje pubertetlija šesti ili sedmi razred, ušlo u prodavnicu i da je jedan od njih prislonio nož prodavačici pod grlo... Počela je da vrišti što je spasilo, pa su se dečaci razbežali... Odmah mi je palo na pamet da su i njima, verovatno, njihovi roditelji, tu istu rečenicu ponavljali...

A kakve to veze ima sa tim što ja iznova čitam priču o slonovima, samu sebe pitam... Kakve veze baš sada kada sam završila još jedan rukopis koji ću da odšampam i da ga ubacim u kutiju u kojoj nekoliko ranije odštampanih rukopisa stoji? I samoj sebi odgovaram,:Nikakve... Baš nikakve...

                                                                       Nada Petrović

( PS: Fotografije su pokupljene sa neta... Autor nije upisan)

Nada Petrović / Rabota

Rabota

Od svitanja do smiraja baba Coja kopa... Teško joj i glavu da podigne, znoj da obriše, a kamo li kičmu  da ispravi. Zastane samo kad joj ko poželi dobro jutro, sa Bog ti dobro dao, isprati ga, otpije iz testije nekoliko gutljaja mlake vode, i nastavi...

Jednom, u prolazu, mladić, još malo pa unuk da joj bude, kroz smeh joj s puta dobaci :„ Cojo, kad ćeš da si mreš“. Ona glavu ne diže. Ušicama od motike grudve razbija, skuplja na gomilu štir, repušinu, koprivu, oštrik-travu...

Ni drugi put, kad mladić progovori, ne reče ni reč... Ispravi se i zagleda u rumen neba na zapadu... Nešto sama sebi promrmlja u bradu...

Tek kada je treći put sve to isto ponovio ona se okrenu da vidi ko je... I reče mu glasom otežalim od umora : „ Idi si dete kud si pošo, a ja ću da te stignem.“

Od tad do danas deset puta ono što se posejalo to se i ožnjelo. Krstača onog obešenjaka davno istrulela, a baba Coja, kad je ko  pita šta radi, odgovara :“ Dete još samo ovo da porabotim, pa ti se spremam na dalek put... Još samo ovo da se ne uparloži... Ne bi ja, al' nema ko...“

    

                                          Nada Petrović

Нада Петровић / Бунари без жедника...

Бунари без жедника...

У ове суморне дане најжалије ми је кад видим запуштене бунаре на окућницама,  зарасле у шибље и драч... Вратила и кофе скинуте, камен са прилазне стазе однет на неко друго место или га маховина сахранила... Само сантрач који се круни открива тајну да су ту некад живели људи и тим бетонским прстеном  бранили деци и стоци да не коракну на погрешну стану... Некад су крај тих бунара биле дрвене клупице на које су се тестије остављале док би домаћица погледом додиривала огледало воде... Годинама уназад ти бунари не виде лице чак ни успутника ни жедника, једино кроз грање облаке и понеки зрачак сунца...

                                Нада Петровић

Nada Petrović / Koprivnjak i losion od koprive...

Koprivnjak i losion od koprive...

Godinama sam posmatrala kako se starice udaraju strukovima koprive po vratnom i krsnom delu kičme, po kolenima i skočnim zglobovima... „Ovo ti je, dete, zdravlje, od ovoga beži i reuma i kostobolja... Kopriva je majka čoveku međ biljkama“, govorile su, a mene je, čini mi se,  čak i pogled na žaru boleo i ne samo to, sa užasom se i dana danas budim kada sanjam da me guraju u klasalu koprivu, dva pedlja višlju nego što sam i ja sama... Sećanja se vraćaju u noćnim morama, ali to je neka druga priča...

Danas, dok sam bila u šetnji kroz šumu, setila sam se večere koju je majka ponekad spremala dok sam dete bila... Ni tada ni kasnije nikada nisam zgotovila ništa slično... Ne sećam se ukusa kakav je bio, ako se ne varam nikada nisam ni probala to zelenilo u proji, a i proju nisam baš nešto volela sem udrobljenu u mleko i to retko...

Pomalo sam smešna sama sebi kako zaboravljam da sam alergična na koprive, dok berem  tananom rukavicom i malo malo pa trljam ožarene prste, kao da perem ruke... Još smešnija sam sada dok spremam koprivnjak... Red smese za projanicu, red uprženog luka i probarene, pa usitnjene koprive izmešane sa sirom koji je stajao u čabrici sa paprikom somborkom i domaćim jajima, pa opet red smese za projanicu...

Prva kopriva ove godine na život i na zdravlje, opet da pomenem reči starih, koje su skoro zaboravljene... Usput se podsećam recepta za losion od koprive koji sam kao dete čula, gde se stavi šaka koprive, pola litra vode ( najbolje je kišnica) i četvrt litra jabukovog sirćeta ( od jabuke divljake ili kolačare, najbolje)... Provri se voda, preliju se koprive, ostavi tako da se ohladi... Iscedi se čaj od koprive, doda sirće i stavi u flašu umotanu, da svetlost do tečnosti ne dopire... Nakon svakog pranja kosu isprati i usput teme masirati...  Ovakva uputstva sam slušala od baba Cole koja je umrla sa oreolom kika oko glave u valjanim godinama ( tada mi je rekla da nikada ne smem da kažem, kada je se setim, da je starost dočekala)... Možda se ovog losiona ne bih ni setila da pre neki dan nisam srela ženu srednjih godina koja je nakon izlaska od frizera, izgledala kao da ima proređenu mahovinu na glavi... Jes vala, nekada davno su travke pomagale, lečile, hranile, od bolesti branile, a sada... Eh sada, opet je to neka druga priča...

                                                                           Nada Petrović

Nada Petrović / Povrće u saksiji

Internet je čudo... Ume da nas zaustavi, ali ume i da nas pokrene, da nas oraspoloži i da nas rastuži, da nas naljuti ali i razgali... Pre nekoliko dana naletela sam na jednu sličicu... U prvom trenutku doživela sam šok... Pa nije valjda dotle došlo, samu sam sebe pitala, ali ubrzo sam shvatila da sve ovo nije daleko od istine... Poljoprivreda jeste na izdisaju, a ono što se na pijaci kupuje dovešće nas do toga da mi ubrzo počnemo da se borimo sa goli opstanak, što zbog skupoće što zbog otrova kojim je isprskano...

Znam da ne voliš ni motičicu, a kamo li motiku, govorila je majka... Ali isto tako dobro znam da ćeš i ti nekada otići i kupiti seme i zasaditi to isto seme samo da ti deca ne jedu otrovima prskano, i to mi je rekla... Nisam verovala... Ali pre neki dan, kada sam u poljoprivrednoj apoteci, gde sam zbog lukovica gladiola svratila,  videla kako ženica sa pregačom preko suknje, kupuje desetak vrsta otrova i punu košaru semenije, kada sam je pitala da l’ sve to mora, a ona mi je odgovorila da je to samo deo i da će tek da dokupi kada bude mladice rasađivala... I gle čuda iz apoteke sam izašla sa naramkom semenije ( slikala sam samo ono što je u kesicama spakovano, a ne grašak, luk beli i crni, boraniju...)...  I evo me gde poslednjih nekoliko dana pokušavam da pronađem na internetu da li je moguće bašticu zasaditi, a da se držaljica motike ne spusti u dlan... Našla sam i to čudo... Može, u saksiji...

                    

                                                 N. Petrović

Nada Petrović / Otrovi naši nasušni

Otrovi naši nasušni

Ulazim u poljoprivrednu apoteku. Iz tašne vadim spisak šta kupiti. Neven, peršun, mirođiju, prkos... Volim cveće i začinsko bilje... Sačuvala sam velike plastične čaše od kiselog mleka pa planiram da sada posadim, kad otopli rasadiću na otvorenom, već sam odlučila gde ću na placu okućnice napraviti oazu boja i mirisa.

Ispred mene žena takođe ima spisak. Trži nešto za prskanje zemlje, pa još nešto, pa opet... Sedam ili osam flašica otrova na tezgi. Tek tada započinje da diktira sa spiska za semeniju. Započinjem razgovor sa ciljem da saznam šta je u flašicama... Počela je sa ponosom da nabraja, ne pamtim nazive, pa su mi zato dodatna objašnjenja neophodna... Jedno je protiv korova, drugo protiv crva, treće za bolju klijavost, četvrto da zemlja bude rastresita, peto da rasad uspravno stoji... Za to vreme je trgovac doneo ono što je imao sa spiska, a ženica je izvadila još jedan papir na kom je bilo napisano još nekoliko otrova, ako sam dobro razumela,  protiv buba zlatica, protiv biljnih vaši, protiv plamenjače, protiv, protiv, protiv... Pitam da li baš sve to mora, ona odgovara da baš ne mora, ali treba i nastavlja, da ako tridesetak puta ne oprska zemlju, mladice i vreže kornišona neće imati ni da se pojede i zimnica stavi,  a kamo li proda...

Izlazim iz apoteke sa kesicama krastavaca, paradajza, salate i odlukom da zasadim rano povrće makar na dlanu zemlje, da mi se deca ne truju hemikalijama tim ranim povrćem, kažu da njih najviše tretiraju ( ma ni ova mi se reč ne sviđa) i unapred zamišljam komšije kako će da mi se smeju kada vide da navlačim rukavice i počnem da pravim još jednu leju... Biće belaja ako odlučim da zasadim i malo krompira...

Нада Петровић / Хронична транзиција и закопано благо

Хронична транзиција и закопано благо

Све више сам убеђена да је Фејсбук софистицирана цензура... Или што рече ФБ пријатељ, песник из Војводине, ђавоља работа... Преко њега нам најчешће стиже управо оно од чега бежимо, бар је то код мене случај...  А да бисмо били намамљени у зачарани лавиринт дозирано добијамо оно за чим трагамо... То ме потсети на ону бајку о Ивици, Марици и злој вештици... Ево, док пишем ово примећујем да сам написала зла вештица као да вештице могу бити добре... A онда мисао даље наставља да се котрља до ноћи вештица које се као клин забијају у памћење, по свему судећи на место заборављених комендија ( или машкара)... Ма јес вала... Слађа је кокакола од кабезе и клакера... Боље су чак и кинеске јакне које трају до првог ћошка него вунени џемпер...  Џемпери миришу на сељачки зној и подсећају на жуљевите дланове.... Ево опет сећање води где је њему воља и враћа ме у време од пре петнаестак година где колега прича згоду са сином... Наиме, на обичну мајицу пришио је етикету, марка нека од које уши отпадају и очи на федере искачу... Запаковао у фирмирану кесу... Након посла, кад се дому своме, слатком дому, вратио спустио је кесу на фотељу и отишао да се истушира... Син га је из купатила извукао питањем колико је платио... Овај слагао ни мање ни више него петнаест пута... Тог даана нигде и никог срећнијег од младићаа који се шепурио по локалима обичном мајицом са бувље пијаце, и никог тужнијег када му је отац испричао да од сада на даље може да само премешта налепнице и маркице са једног на други оковратник... А до тада само да напоменем, дечку је за све што није маркирано било фуј и бљак...

Ух, где одох... Ајд да се вратим...  И ајд да отворим почетну страну и будем  кобајаги социоактивна... И читам где ко иде, шта је јео, ко му долазио, шта ко писао, онда једна песма коју колега песник прослеђује на једно 101. адресу, па списатељица која нас обавештава да јој доштампавају књигу... Нешто на страном језику без превода... Терористе и револуција су једине речи које разумем... Па неко ко нема намеру да се описмени пре него што нас обавести да му излази из штампе ЕНта књига... А могао је бар преко гугла да нађе да се „не да“ не пише „неда“... На реду је насловница из неких новина где је неком боту исплаћено за смутипапроспи писаније два милиона динара... Онда иде поучна прича како треба бити стрпљив и веровати... Тушта и тма свега и свачега... А када затворим страну и подвучем црту осећам се комирана као комшиница која свакодневно прати шест-седам серија... Где сам била? Нигде! Шта сам радила? Ништа!... А за то време, за тих сат, два или који више, заборавила сам на све проблеме, на оно што ме сутра чека... Да... Све ово је још један вид игре где се заборавља да је у хроничној транзицији требало да буде и хлеба...

(ПС: Умал' да заборавим... Одлучила сам да смањим загледање у монитор и да се вратим читању... И кад већ помињем читање, ноћас прочитах једну и свидела ми се па рекох да вам је препоручим... „Госпавино закопано благо“ Братислава Петровића... Одлична је као средство за одвикавање од фејсбука у ове хладњикаво суморне дане... Тимочко лужнички дијалект... Гејзир речи на ивици заборава... Осмех од прве до последње стране... )

                                                                       Нада Петровић