Nada Petrović / Koprivnjak i losion od koprive...

Koprivnjak i losion od koprive...

Godinama sam posmatrala kako se starice udaraju strukovima koprive po vratnom i krsnom delu kičme, po kolenima i skočnim zglobovima... „Ovo ti je, dete, zdravlje, od ovoga beži i reuma i kostobolja... Kopriva je majka čoveku međ biljkama“, govorile su, a mene je, čini mi se,  čak i pogled na žaru boleo i ne samo to, sa užasom se i dana danas budim kada sanjam da me guraju u klasalu koprivu, dva pedlja višlju nego što sam i ja sama... Sećanja se vraćaju u noćnim morama, ali to je neka druga priča...

Danas, dok sam bila u šetnji kroz šumu, setila sam se večere koju je majka ponekad spremala dok sam dete bila... Ni tada ni kasnije nikada nisam zgotovila ništa slično... Ne sećam se ukusa kakav je bio, ako se ne varam nikada nisam ni probala to zelenilo u proji, a i proju nisam baš nešto volela sem udrobljenu u mleko i to retko...

Pomalo sam smešna sama sebi kako zaboravljam da sam alergična na koprive, dok berem  tananom rukavicom i malo malo pa trljam ožarene prste, kao da perem ruke... Još smešnija sam sada dok spremam koprivnjak... Red smese za projanicu, red uprženog luka i probarene, pa usitnjene koprive izmešane sa sirom koji je stajao u čabrici sa paprikom somborkom i domaćim jajima, pa opet red smese za projanicu...

Prva kopriva ove godine na život i na zdravlje, opet da pomenem reči starih, koje su skoro zaboravljene... Usput se podsećam recepta za losion od koprive koji sam kao dete čula, gde se stavi šaka koprive, pola litra vode ( najbolje je kišnica) i četvrt litra jabukovog sirćeta ( od jabuke divljake ili kolačare, najbolje)... Provri se voda, preliju se koprive, ostavi tako da se ohladi... Iscedi se čaj od koprive, doda sirće i stavi u flašu umotanu, da svetlost do tečnosti ne dopire... Nakon svakog pranja kosu isprati i usput teme masirati...  Ovakva uputstva sam slušala od baba Cole koja je umrla sa oreolom kika oko glave u valjanim godinama ( tada mi je rekla da nikada ne smem da kažem, kada je se setim, da je starost dočekala)... Možda se ovog losiona ne bih ni setila da pre neki dan nisam srela ženu srednjih godina koja je nakon izlaska od frizera, izgledala kao da ima proređenu mahovinu na glavi... Jes vala, nekada davno su travke pomagale, lečile, hranile, od bolesti branile, a sada... Eh sada, opet je to neka druga priča...

                                                                           Nada Petrović

Nada Petrović / Povrće u saksiji

Internet je čudo... Ume da nas zaustavi, ali ume i da nas pokrene, da nas oraspoloži i da nas rastuži, da nas naljuti ali i razgali... Pre nekoliko dana naletela sam na jednu sličicu... U prvom trenutku doživela sam šok... Pa nije valjda dotle došlo, samu sam sebe pitala, ali ubrzo sam shvatila da sve ovo nije daleko od istine... Poljoprivreda jeste na izdisaju, a ono što se na pijaci kupuje dovešće nas do toga da mi ubrzo počnemo da se borimo sa goli opstanak, što zbog skupoće što zbog otrova kojim je isprskano...

Znam da ne voliš ni motičicu, a kamo li motiku, govorila je majka... Ali isto tako dobro znam da ćeš i ti nekada otići i kupiti seme i zasaditi to isto seme samo da ti deca ne jedu otrovima prskano, i to mi je rekla... Nisam verovala... Ali pre neki dan, kada sam u poljoprivrednoj apoteci, gde sam zbog lukovica gladiola svratila,  videla kako ženica sa pregačom preko suknje, kupuje desetak vrsta otrova i punu košaru semenije, kada sam je pitala da l’ sve to mora, a ona mi je odgovorila da je to samo deo i da će tek da dokupi kada bude mladice rasađivala... I gle čuda iz apoteke sam izašla sa naramkom semenije ( slikala sam samo ono što je u kesicama spakovano, a ne grašak, luk beli i crni, boraniju...)...  I evo me gde poslednjih nekoliko dana pokušavam da pronađem na internetu da li je moguće bašticu zasaditi, a da se držaljica motike ne spusti u dlan... Našla sam i to čudo... Može, u saksiji...

                    

                                                 N. Petrović

Nada Petrović / Otrovi naši nasušni

Otrovi naši nasušni

Ulazim u poljoprivrednu apoteku. Iz tašne vadim spisak šta kupiti. Neven, peršun, mirođiju, prkos... Volim cveće i začinsko bilje... Sačuvala sam velike plastične čaše od kiselog mleka pa planiram da sada posadim, kad otopli rasadiću na otvorenom, već sam odlučila gde ću na placu okućnice napraviti oazu boja i mirisa.

Ispred mene žena takođe ima spisak. Trži nešto za prskanje zemlje, pa još nešto, pa opet... Sedam ili osam flašica otrova na tezgi. Tek tada započinje da diktira sa spiska za semeniju. Započinjem razgovor sa ciljem da saznam šta je u flašicama... Počela je sa ponosom da nabraja, ne pamtim nazive, pa su mi zato dodatna objašnjenja neophodna... Jedno je protiv korova, drugo protiv crva, treće za bolju klijavost, četvrto da zemlja bude rastresita, peto da rasad uspravno stoji... Za to vreme je trgovac doneo ono što je imao sa spiska, a ženica je izvadila još jedan papir na kom je bilo napisano još nekoliko otrova, ako sam dobro razumela,  protiv buba zlatica, protiv biljnih vaši, protiv plamenjače, protiv, protiv, protiv... Pitam da li baš sve to mora, ona odgovara da baš ne mora, ali treba i nastavlja, da ako tridesetak puta ne oprska zemlju, mladice i vreže kornišona neće imati ni da se pojede i zimnica stavi,  a kamo li proda...

Izlazim iz apoteke sa kesicama krastavaca, paradajza, salate i odlukom da zasadim rano povrće makar na dlanu zemlje, da mi se deca ne truju hemikalijama tim ranim povrćem, kažu da njih najviše tretiraju ( ma ni ova mi se reč ne sviđa) i unapred zamišljam komšije kako će da mi se smeju kada vide da navlačim rukavice i počnem da pravim još jednu leju... Biće belaja ako odlučim da zasadim i malo krompira...

Нада Петровић / Хронична транзиција и закопано благо

Хронична транзиција и закопано благо

Све више сам убеђена да је Фејсбук софистицирана цензура... Или што рече ФБ пријатељ, песник из Војводине, ђавоља работа... Преко њега нам најчешће стиже управо оно од чега бежимо, бар је то код мене случај...  А да бисмо били намамљени у зачарани лавиринт дозирано добијамо оно за чим трагамо... То ме потсети на ону бајку о Ивици, Марици и злој вештици... Ево, док пишем ово примећујем да сам написала зла вештица као да вештице могу бити добре... A онда мисао даље наставља да се котрља до ноћи вештица које се као клин забијају у памћење, по свему судећи на место заборављених комендија ( или машкара)... Ма јес вала... Слађа је кокакола од кабезе и клакера... Боље су чак и кинеске јакне које трају до првог ћошка него вунени џемпер...  Џемпери миришу на сељачки зној и подсећају на жуљевите дланове.... Ево опет сећање води где је њему воља и враћа ме у време од пре петнаестак година где колега прича згоду са сином... Наиме, на обичну мајицу пришио је етикету, марка нека од које уши отпадају и очи на федере искачу... Запаковао у фирмирану кесу... Након посла, кад се дому своме, слатком дому, вратио спустио је кесу на фотељу и отишао да се истушира... Син га је из купатила извукао питањем колико је платио... Овај слагао ни мање ни више него петнаест пута... Тог даана нигде и никог срећнијег од младићаа који се шепурио по локалима обичном мајицом са бувље пијаце, и никог тужнијег када му је отац испричао да од сада на даље може да само премешта налепнице и маркице са једног на други оковратник... А до тада само да напоменем, дечку је за све што није маркирано било фуј и бљак...

Ух, где одох... Ајд да се вратим...  И ајд да отворим почетну страну и будем  кобајаги социоактивна... И читам где ко иде, шта је јео, ко му долазио, шта ко писао, онда једна песма коју колега песник прослеђује на једно 101. адресу, па списатељица која нас обавештава да јој доштампавају књигу... Нешто на страном језику без превода... Терористе и револуција су једине речи које разумем... Па неко ко нема намеру да се описмени пре него што нас обавести да му излази из штампе ЕНта књига... А могао је бар преко гугла да нађе да се „не да“ не пише „неда“... На реду је насловница из неких новина где је неком боту исплаћено за смутипапроспи писаније два милиона динара... Онда иде поучна прича како треба бити стрпљив и веровати... Тушта и тма свега и свачега... А када затворим страну и подвучем црту осећам се комирана као комшиница која свакодневно прати шест-седам серија... Где сам била? Нигде! Шта сам радила? Ништа!... А за то време, за тих сат, два или који више, заборавила сам на све проблеме, на оно што ме сутра чека... Да... Све ово је још један вид игре где се заборавља да је у хроничној транзицији требало да буде и хлеба...

(ПС: Умал' да заборавим... Одлучила сам да смањим загледање у монитор и да се вратим читању... И кад већ помињем читање, ноћас прочитах једну и свидела ми се па рекох да вам је препоручим... „Госпавино закопано благо“ Братислава Петровића... Одлична је као средство за одвикавање од фејсбука у ове хладњикаво суморне дане... Тимочко лужнички дијалект... Гејзир речи на ивици заборава... Осмех од прве до последње стране... )

                                                                       Нада Петровић

Нада Петровић / Реч као камен

Реч као камен

Некада давно су ми говорили

да сам везана за реч као куче за ланац

а нису знали да сам ја та која реч везује као камен

око чланака, око грудњаче, око врата,

са надом да ће да се појави обала...

                                Нада Петровић

Фотографија из албума И ово је Србија... 2015.године

Нада Петровић : УКЛЕТИ

Уклети

Сустиже клетва као чума

широким откосом коси из рамена,

одбацује пуно класје у увратине,

слаже труло и празно на крстине,

ређа трињу око жижљивог стожера,

око вешала на којима вијори испрана застава

која памти заклетве и кривоклетства,

а под јарболом деца мрморе,

нема ко да их научи језику прадедова,

тишине ко стрвинари одасвуд долећу

и кидају језике онима који би да проговоре.

                                        Нада Петровић

Фотографија...Новембар 2015.

Нада Петровић : Било би ми лакше...

***

Било би ми лакше да смо се посвађали,

да сам ти стреле бацила у вир,

струну лука покидала,

да си ми рекао све оне речи

које сам већ чула

и због чијих сам неправди

стајала уза зид спремна за стрељање,

без повеза на очима.

Али ја нисам рођена да ми буде лако,

живот је лепљива мочвара

кроз коју се све теже пробијам

док ми сенка затрпава трагове

Нисам од оних које загризу ремен

и отпљуну огризак заједно са јауком,

који се прилепи као скорели завој

и који траже самилост...

Моја бол у мени, незарасли чир,

чекала је игнорисање да би набубрела

и сазрела до прснућа...

Можда ће ти бити лакше ако сазнаш

да вадим циглу по циглу из зидова

који су некада били кућа у којој сам чекала

да проговориш...

                                                    Нада Петровић

                                         Фотографија Наде Петровић