***
Било би ми лакше да смо се посвађали,
да сам ти стреле бацила у вир,
струну лука покидала,
да си ми рекао све оне речи
које сам већ чула
и због чијих сам неправди
стајала уза зид спремна за стрељање,
без повеза на очима.
Али ја нисам рођена да ми буде лако,
живот је лепљива мочвара
кроз коју се све теже пробијам
док ми сенка затрпава трагове
Нисам од оних које загризу ремен
и отпљуну огризак заједно са јауком,
који се прилепи као скорели завој
и који траже самилост...
Моја бол у мени, незарасли чир,
чекала је игнорисање да би набубрела
и сазрела до прснућа...
Можда ће ти бити лакше ако сазнаш
да вадим циглу по циглу из зидова
који су некада били кућа у којој сам чекала
да проговориш...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар