Нада Петровић / Бука на води

Чуло мириса треба оставити кући, прва мисао док сам јуче улазила у Кнез Михајлову... Ово није мој Београд... Ово је Београд на води који је изгубио свој мирис... А о мирису као печату писала сам у дневничким записима пре неколико година... О мирисима као жиговима којих сам постала свесна у Сочију, у Адлеру, у Веселоје...

Овај садашњи Београд мирише на Теранову, на кинеске радње, на бофл робу... Само да се оградим додатном информацијом: Када кажем мирис Београда мислим на онај мирис метрополе који памтим из Кнез Михајлове... Оно осећање које сам имала пре неколико година... Осећање да је паланка негде далеко иза седам гора и седам мора...

И чуло слуха треба оставити код куће и то ми је врзмало по глави док сам покушавала да ослушнем сопствене мисли запљуснута вашарском буком свега и свачега...

На трен ми се учинило да се пробија цвркут... Подигла сам главу и видела птичицу која стоји на капителу стуба... У том тренутку сам искључила сва друга чула... Превладало је осећање да ће све проћи... Да ће победити природа... Да ће кад тад и овде да се врати мирис слободе...

Нада Петровић / Чипке и дроњци...

Субота поподне... Кнез Михајлова... Није то она иста улица у коју сам знала да побегнем у тренутку када је депресија изазвана санкцијама, Касандрама, Љовисмама, инфлацијом, менталном и сваком другом деградацијом, надирала у покушају да ме потопи... Да побегнем од апела за давање крви јунакињи серије која је у том времену испирала наталожено незадовољство самим тим што није знало чиме ће се у следећем оброку затрпати глад утробија... О овоме бих могла нашироко и надугачко, али одустајем... Одустајем из простог разлога што ми је под ноктима као трнци малом Радоици забијен јучерашњи дан...

           

Значи, Кнез Михајлова, јуче... Чуло вида изоштрено до бола... Девојке у исцепаним панталонама, понека у мајици која виси у дроњцима...  Што је више рупа на маркираној гардероби то су више подигнуте браде, то је гласнији смех... То је на једној страни, а на другој, жена у црним чипканим рукавицама,  без прстију, преко чела навученог црног чипканог шешира, у хаљини која стајлингом апсолутно одговара овим ситницама, гадљиво преврће по препуњеној корпи за отпадке... Сваки пут када налети на неку конзерву и мућкањем се увери да је празна, прелети јој болан грч преко благог руменила вероватно прстом размазаног бледилом образа... У једном тренутку осмех шири од улица... Два три гутљаја страног пива изручује у грло, не додирујући конзервом усне са са којих се љуска кармин...

            

Неколико корака даље девојчице у фармеркама и мајичицама без боје и облика благо климају главама дајући такт ритму и звуку који се из њихових виолина претвара у концерт... Двадесетак слушаоца, међу којима сам и ја,  покушава да фотоапаратима и телефонима ухвати најбољи угао и овековечи слику без звука... Жена са чипканим шеширом неколико пута понавља „Моцарт, ах Моцарт“, пажљиво враћајући испражњену лименку у камену корпу са отпадцима...

       

                                           Нада Петровић