Нада Петровић / Бука на води

Чуло мириса треба оставити кући, прва мисао док сам јуче улазила у Кнез Михајлову... Ово није мој Београд... Ово је Београд на води који је изгубио свој мирис... А о мирису као печату писала сам у дневничким записима пре неколико година... О мирисима као жиговима којих сам постала свесна у Сочију, у Адлеру, у Веселоје...

Овај садашњи Београд мирише на Теранову, на кинеске радње, на бофл робу... Само да се оградим додатном информацијом: Када кажем мирис Београда мислим на онај мирис метрополе који памтим из Кнез Михајлове... Оно осећање које сам имала пре неколико година... Осећање да је паланка негде далеко иза седам гора и седам мора...

И чуло слуха треба оставити код куће и то ми је врзмало по глави док сам покушавала да ослушнем сопствене мисли запљуснута вашарском буком свега и свачега...

На трен ми се учинило да се пробија цвркут... Подигла сам главу и видела птичицу која стоји на капителу стуба... У том тренутку сам искључила сва друга чула... Превладало је осећање да ће све проћи... Да ће победити природа... Да ће кад тад и овде да се врати мирис слободе...

Нада Петровић / Ђурђевдански венчић, ваља се...

Ђурђевдански венчић, ваља се... Да те момци грабе метни граб... Да вираш из дана у дан зато врба... Да будеш здрава стави здравац... А румен ће божур у образи да ти донесе... Стави и перунику због нашег Перуна...За снагу и спољашњу и нутрашњу метни дрен... Млечика је ту да млечна стока буде... Стави и ђурђевак да се зна да је сутра Ђурђевдан... Кроз травке протни црвен конац, ал’ да се не види... Злодусила и злоокима корак да се сапне... Здравац и травке стави у воду ладну да преноћи, пре зоре да се умијеш... И тако умивена изнеси венчић једдан стави на капију, другим окити прозор, трећи на сантрачу бунара, са стране, спреми кићанку за прво јагње... И да не заборавим, води рачуна да ти венчић не украду... Постоји веровање да ћеш се удати за оног ко га кришом са капије скине, а тај не мора да ти буде срцу мио... Знаш, кад је твоја баба била девојка, умели су младићи да девојкама не само венчић него и дрвену капију оиднесу, па запале ватру на сред села, на раскршћу... Једном је тако двадесетак капија било на гомилу, варта се из трећег села видела... Ајд сад да те научим како се пева док се венче плете...

Ђурђија

Ој моја, па моја

ружо румена

Што си се, што си се

рано развила

Разви ме

рано пролеће

Убра ме убра

младо девојче

Ја нисам, нисам

ц неба паднула

Но ме је, но ме је

мајка родила

Па ме је, па ме је

у свилен повој повила

У рујно вино, у рујно вино

ме купала

Са пресно, са пресно

млеко ме дојила

На Ускрс, на Ускрс џанум

ме родила

На Ђурђевдан, на Ђурђевдан

џану ме крстила

За тој ме зову Ђурђија џанум

Затој ме зову Ђурђија џанум.

 ( Џанум= душо моја, срце моје....)

 

                               Нада Петровић