Svi mi umiremo.... I svaki dan je još jedan plamičak koji vatru smrti u nama pali... Šta nam ostaje drugo nego igra i preskakanje preko te vatre? I zamke su tu... I ne možemo se od njih udaljiti... U nama samima su razapete... I nema izlaza iz tog začaranog kruga.... Molim Boga jedino da dane brojim po življenju, a ne život po danima... Ko nije rođen taj neće umreti, kažu naši stari... Dok je mene nema smrti, a kad smrt dođe mene neće biti, reče Šopenhauer...A vredi li dane postojeće mleti kroz mašinicu budućeg nestajanja, pitam ja... Pa dobro... Umreću jednom, ali ne danas, i ne svaki dan, i ne na rate... Umreću onda kad postanem teret i kad drugi počnu da prizivlju moju smrt... A dotle... Neka oni što su otišli, idu sa mojim oprostom i sećanjem... Neka oni koji nakon mene ostanu imaju moj blagoslov...
Нема коментара:
Постави коментар