Mulj
u točkovima
Nekoliko
meseci unazad zaokupljena sam sređivanjem pisanija koja su nastala poslednjih
dvadesetak i više godina... Većinu od napisanog ni jednom nisam pročitala od
trenutka kada su se prelili iz misli u reči... Skoro ništa od toga niko nije
video... Gomilaju se rukopisi u folderima razvrstani po vrstama... Pesme,
priče, započeti romani, zabeleške, eseji... Pokušavam da ne razmišljam šta
dalje sa tim...
Jedan
od foldera nosi naslov Prepiska... Izvlačim iz mejlova pisanija koja su ostala
kao kamičci na putu kojim sam prošla... Nalećem na realističnu sliku dana koji
su iza mene i koje bih po svemu sudeći zaboravila da nisu zabeleženi... Poznati
smo po tome da selektivno zaboravljamo, a takođe i selektivno pamtimo, zar ne?...
Ono
što me kopka je, pored pitanja šta sa tim dalje je i pitanje koje verovatno većina
pisaca duboko u sebi dograđuje, kao biser u školjci, koliko je ovo vredno za
druge... Na to pitanje retko ko ima odgovor, bar verujem da je tako... Bliski
prijatelji ako pročitaju nisu merodavni... Kod njih kao po pravilu postoji
subjektivnost i potreba da se pisac ne povredi istinom, a sem toga pitanje je
koliko su spremni i sposobni da istinu prepoznaju i artikulišu... Kritičara,
pravih kritičara, sve je manje, a sem
toga oni malobrojni se ne akću i ne bakću ( sem ako imaju korist) sa pisanijem
marginalizovanih grupa sa lošom adresom... Neko će reći da je Fb pravi
auditorijum, a ja odgovorno tvrdim da i nije tako... Naime, nekoliko puta sam
napisala u tekstu koji bih izbacila kao status stvari koje bi većinu
zaintrigirale, malo njih je reagovalo ( ti malobrojni mogu na prste da se
nabroje)... (Kao primer, pomenuh juče da sam pala i da sam se baš povredila,
jedna jedina osoba je poslala poruku da proveri o čemu se radi... Ovo je samo
kao primer)... Reakcija je najčešće kada neku papazjaniju po principu rijaliti
vesti objavim... Tada se stušte sa svih strana da mi dokažu da nisam u pravu,
da nemam prava, i tako dalje i tako bliže...
Znači,
ostaje mi samo jedno: Da utucavam ovaj svoj jedan jedini život pokušavajući da
sakupim te kamičke i napravim mozaik koji će da zakatančen stoji negde u fundusu
duše... U lavirintu vremena koji ima jedan jedini izlaz... Ali ne bih sada o
izlazima, ionako su nam skoro svi izlazi zatrpani površnošću, nedovoljnom
pažnjom, životom koji sada i ovde živimo...
Pitate
se zašto i čemu sve ovo... Inicijalna kapisla je delić lične prepiske (
10.01.2011) u kojoj pored ostalog i ovo piše: „Накупи се муљ у точковима, закорови
сваки човеков траг, убајате чежње, стровале у сампас мисли и идеје, огаде
сусрети с људима, с туђим и својим текстовима. Забрекну жиле смисла, утрну сви
осећаји и човек пожели да ћути, да га нема кад већ не може с моста или у неки
отров и да све заврши и прекрати и да се отараси дана и комата и свега што чини
мукотрпље трајања. Ето то ме спопало...“
Нема коментара:
Постави коментар