понедељак, 02. мај 2016.

Nada Petrović / Mulj u točkovima



Mulj u točkovima


Nekoliko meseci unazad zaokupljena sam sređivanjem pisanija koja su nastala poslednjih dvadesetak i više godina... Većinu od napisanog ni jednom nisam pročitala od trenutka kada su se prelili iz misli u reči... Skoro ništa od toga niko nije video... Gomilaju se rukopisi u folderima razvrstani po vrstama... Pesme, priče, započeti romani, zabeleške, eseji... Pokušavam da ne razmišljam šta dalje sa tim...
Jedan od foldera nosi naslov Prepiska... Izvlačim iz mejlova pisanija koja su ostala kao kamičci na putu kojim sam prošla... Nalećem na realističnu sliku dana koji su iza mene i koje bih po svemu sudeći zaboravila da nisu zabeleženi... Poznati smo po tome da selektivno zaboravljamo, a takođe i selektivno pamtimo, zar ne?...
Ono što me kopka je, pored pitanja šta sa tim dalje je i pitanje koje verovatno većina pisaca duboko u sebi dograđuje, kao biser u školjci, koliko je ovo vredno za druge... Na to pitanje retko ko ima odgovor, bar verujem da je tako... Bliski prijatelji ako pročitaju nisu merodavni... Kod njih kao po pravilu postoji subjektivnost i potreba da se pisac ne povredi istinom, a sem toga pitanje je koliko su spremni i sposobni da istinu prepoznaju i artikulišu... Kritičara, pravih kritičara,  sve je manje, a sem toga oni malobrojni se ne akću i ne bakću ( sem ako imaju korist) sa pisanijem marginalizovanih grupa sa lošom adresom... Neko će reći da je Fb pravi auditorijum, a ja odgovorno tvrdim da i nije tako... Naime, nekoliko puta sam napisala u tekstu koji bih izbacila kao status stvari koje bi većinu zaintrigirale, malo njih je reagovalo ( ti malobrojni mogu na prste da se nabroje)... (Kao primer, pomenuh juče da sam pala i da sam se baš povredila, jedna jedina osoba je poslala poruku da proveri o čemu se radi... Ovo je samo kao primer)... Reakcija je najčešće kada neku papazjaniju po principu rijaliti vesti objavim... Tada se stušte sa svih strana da mi dokažu da nisam u pravu, da nemam prava, i tako dalje i tako bliže...
Znači, ostaje mi samo jedno: Da utucavam ovaj svoj jedan jedini život pokušavajući da sakupim te kamičke i napravim mozaik koji će da zakatančen stoji negde u fundusu duše... U lavirintu vremena koji ima jedan jedini izlaz... Ali ne bih sada o izlazima, ionako su nam skoro svi izlazi zatrpani površnošću, nedovoljnom pažnjom, životom koji sada i ovde živimo...
Pitate se zašto i čemu sve ovo... Inicijalna kapisla je delić lične prepiske ( 10.01.2011) u kojoj pored ostalog i ovo piše: „Накупи се муљ у точковима, закорови сваки човеков траг, убајате чежње, стровале у сампас мисли и идеје, огаде сусрети с људима, с туђим и својим текстовима. Забрекну жиле смисла, утрну сви осећаји и човек пожели да ћути, да га нема кад већ не може с моста или у неки отров и да све заврши и прекрати и да се отараси дана и комата и свега што чини мукотрпље трајања. Ето то ме спопало...“








Нема коментара:

Постави коментар