недеља, 22. мај 2016.

Нада Петровић / Чипке и дроњци...



Субота поподне... Кнез Михајлова... Није то она иста улица у коју сам знала да побегнем у тренутку када је депресија изазвана санкцијама, Касандрама, Љовисмама, инфлацијом, менталном и сваком другом деградацијом, надирала у покушају да ме потопи... Да побегнем од апела за давање крви јунакињи серије која је у том времену испирала наталожено незадовољство самим тим што није знало чиме ће се у следећем оброку затрпати глад утробија... О овоме бих могла нашироко и надугачко, али одустајем... Одустајем из простог разлога што ми је под ноктима као трнци малом Радоици забијен јучерашњи дан...
           

Значи, Кнез Михајлова, јуче... Чуло вида изоштрено до бола... Девојке у исцепаним панталонама, понека у мајици која виси у дроњцима...  Што је више рупа на маркираној гардероби то су више подигнуте браде, то је гласнији смех... То је на једној страни, а на другој, жена у црним чипканим рукавицама,  без прстију, преко чела навученог црног чипканог шешира, у хаљини која стајлингом апсолутно одговара овим ситницама, гадљиво преврће по препуњеној корпи за отпадке... Сваки пут када налети на неку конзерву и мућкањем се увери да је празна, прелети јој болан грч преко благог руменила вероватно прстом размазаног бледилом образа... У једном тренутку осмех шири од улица... Два три гутљаја страног пива изручује у грло, не додирујући конзервом усне са са којих се љуска кармин...
            


Неколико корака даље девојчице у фармеркама и мајичицама без боје и облика благо климају главама дајући такт ритму и звуку који се из њихових виолина претвара у концерт... Двадесетак слушаоца, међу којима сам и ја,  покушава да фотоапаратима и телефонима ухвати најбољи угао и овековечи слику без звука... Жена са чипканим шеширом неколико пута понавља „Моцарт, ах Моцарт“, пажљиво враћајући испражњену лименку у камену корпу са отпадцима...


       


                                           Нада Петровић

2 коментара:

  1. Диван текст, ко уме да види и напише, много може написати у мало речи.
    Шаролик је наш свет.
    У тој шароликости, све су израженији показатељи сиромаштва, више финансијски, али и духовног. Верујем да међу гледаоцима и слушаоцима уличног концерта није било девојака у фирмираној гардероби, подигнуте браде. Оне су најсиромашније.
    Чиста десетка за младе који свирају!
    Мада је све више тих уличних свирача, готово свако ко и мало зна да удара неки инструмент, свира на неком углу, у подземном пролазу. И њих је мука натерала.
    На желост, ни пролазници не могу сваком дати бакшиш.
    А госпођа, она сигурно има стила и достојанства, духом богата, а тражи лименке пива. И она носи велики јад.
    Свима нама потребан је лек, тужно је што је тај лек за већину новац.

    ОдговориИзбриши