Субота поподне... Кнез Михајлова... Није
то она иста улица у коју сам знала да побегнем у тренутку када је депресија
изазвана санкцијама, Касандрама, Љовисмама, инфлацијом, менталном и сваком
другом деградацијом, надирала у покушају да ме потопи... Да побегнем од апела
за давање крви јунакињи серије која је у том времену испирала наталожено
незадовољство самим тим што није знало чиме ће се у следећем оброку затрпати
глад утробија... О овоме бих могла нашироко и надугачко, али одустајем...
Одустајем из простог разлога што ми је под ноктима као трнци малом Радоици
забијен јучерашњи дан...
Значи, Кнез Михајлова, јуче... Чуло вида
изоштрено до бола... Девојке у исцепаним панталонама, понека у мајици која виси у
дроњцима... Што је више рупа на
маркираној гардероби то су више подигнуте браде, то је гласнији смех... То је
на једној страни, а на другој, жена у црним чипканим рукавицама, без прстију, преко чела навученог црног
чипканог шешира, у хаљини која стајлингом апсолутно одговара овим ситницама,
гадљиво преврће по препуњеној корпи за отпадке... Сваки пут када налети на неку
конзерву и мућкањем се увери да је празна, прелети јој болан грч преко благог
руменила вероватно прстом размазаног бледилом образа... У једном тренутку осмех
шири од улица... Два три гутљаја страног пива изручује у грло, не додирујући
конзервом усне са са којих се љуска кармин...
Неколико корака даље девојчице у
фармеркама и мајичицама без боје и облика благо климају главама дајући такт
ритму и звуку који се из њихових виолина претвара у концерт... Двадесетак
слушаоца, међу којима сам и ја, покушава
да фотоапаратима и телефонима ухвати најбољи угао и овековечи слику без
звука... Жена са чипканим шеширом неколико пута понавља „Моцарт, ах Моцарт“,
пажљиво враћајући испражњену лименку у камену корпу са отпадцима...
Нада Петровић
Диван текст, ко уме да види и напише, много може написати у мало речи.
ОдговориИзбришиШаролик је наш свет.
У тој шароликости, све су израженији показатељи сиромаштва, више финансијски, али и духовног. Верујем да међу гледаоцима и слушаоцима уличног концерта није било девојака у фирмираној гардероби, подигнуте браде. Оне су најсиромашније.
Чиста десетка за младе који свирају!
Мада је све више тих уличних свирача, готово свако ко и мало зна да удара неки инструмент, свира на неком углу, у подземном пролазу. И њих је мука натерала.
На желост, ни пролазници не могу сваком дати бакшиш.
А госпођа, она сигурно има стила и достојанства, духом богата, а тражи лименке пива. И она носи велики јад.
Свима нама потребан је лек, тужно је што је тај лек за већину новац.
Snežana hvala na komentaru....
Избриши