недеља, 22. мај 2016.

Нада Петровић / Бука на води




Чуло мириса треба оставити кући, прва мисао док сам јуче улазила у Кнез Михајлову... Ово није мој Београд... Ово је Београд на води који је изгубио свој мирис... А о мирису као печату писала сам у дневничким записима пре неколико година... О мирисима као жиговима којих сам постала свесна у Сочију, у Адлеру, у Веселоје...


Овај садашњи Београд мирише на Теранову, на кинеске радње, на бофл робу... Само да се оградим додатном информацијом: Када кажем мирис Београда мислим на онај мирис метрополе који памтим из Кнез Михајлове... Оно осећање које сам имала пре неколико година... Осећање да је паланка негде далеко иза седам гора и седам мора...



И чуло слуха треба оставити код куће и то ми је врзмало по глави док сам покушавала да ослушнем сопствене мисли запљуснута вашарском буком свега и свачега...




На трен ми се учинило да се пробија цвркут... Подигла сам главу и видела птичицу која стоји на капителу стуба... У том тренутку сам искључила сва друга чула... Превладало је осећање да ће све проћи... Да ће победити природа... Да ће кад тад и овде да се врати мирис слободе...


Нема коментара:

Постави коментар