четвртак, 7. април 2016.

Нада Петровић / Тишина на пијаци




Тишина на пијаци


Понела сам фотоапарат, али нисам сликала. Превише је лица без осмеха у мојој архиви, и одвише угашеног сјаја у очима... На пијаци неуобичајена тишина. Продавачица зелени за супу, цвекле и белог лука тихо прича, као да самој себи нешто шапуће. Док пакујем шаргарепу разлеже се песма са споредног улаза у тржницу. Окренем се и видим прерано остарелу женицу како уз песму игра и у круг се врти у рукама држећи пластичне штипаљке и танане сунђерчиће за прање судова. Продавац спарушене паприке пружа јој пуну кесу уз речи да ућути да му муштерије не растерује... Женица која продаје кисели купус виче са стране да је остави на миру, да њој није лако, да од муке пева... Госпођа са вештачким ноктима каже да такве треба у азил, да је то брука, да смо далеко од Европе, да због таквих нећемо никада тамо стићи... Сувоњави бркајлија је отера у три лепе Европе без пардона... Након тога наступи изнова тишина... У тишини узимам кесу са шаргарепом и цвеклом... У тишини одлазим... Још увек у себи носим ту тишину, али не ону која затегнутост струна у мишићима смањује, него ону која за замљу закуцава... И добро је што нисам фотографисала... Можда ћу некада себе успети да убедим да сам све ово сањала...

                                      Текст и фотографија Наде Петровић




Нема коментара:

Постави коментар