Nada Petrović / Dobro je...

Dobro je...

Poslednji put proveravajući da li su sve knjige, sveske, radni listići spakovani, da li je pokon za učiteljicu dobro zamotan u šuškavi celofan, spustala je još tople prženice u džepčić na rancu. Pogled joj je pao na plik koji je narastao na nadlanici desne ruke. Potklobučena koža bi trebala da me boli, pomislila je.

Ranac je teži od mog deteta. Moram da ga ponesem skoro do škole. Neka on nosi poslednjih pedesetak metara sam. Ne treba njegovo društvo da zna. Deca su to. Umeju da budu zla, pomislila je.

Spremiću, spremiću... Ne znam šta da spremim za ručak. Skoro ničega u kući nema. Pa ni zejtina. Da ga je bilo ne bih se možda opekla. Mast je prsnila. A sada, opet, treba smisliti, ali šta? Šta kada ima samo nekoliko glavica crnog luka i krompira?- pomislila je.

Mogla sam da dam detetu neki dinar, da kupi kiflicu, a ne da jede hladne prženice. Mogla sam, al u kući ni dinara. Sve je pokupio. Odneo sa sobom. Treba mu. Danas je 8. Mart.- pomislila je.

Prošavši kraj ogledala videla je svoje lice prekriveno puderom. Kupila ga je kradom. Da prekrije modrice. Da se dete u školi ne postidi. Da se ona ne stidi. Da niko ne primeti. Da je niko ništa ne pita. Dobro je, skoro ništa se ne vidi, pomislila je.

Dok je sklanjala ispražnjenu flašu sa stola, zakačila je plik. I sve je splaslo. I ovo je dobro, proći će, nije strašno, pomislila je.

Vratila se u krevet, pokrila preko glave i gledala u mrak dok se napolju sunce borilo sa pahuljama koje su kao pčele lelujale. Baba Marta. Dobro je. Brzo će proleće, pomislila je.

Čula je kako neko jeca u sobi. A nigde nikoga. Kaкo se otegnuto cviljenje od zidova odbija. I nije osećala ništa. I nije mislila ništa. Posmatrala je kako se mrak ispod jorgana pretvara u razjapljena stozuba usta. Počela je naglas da broji na prstima. Jedan, dobro je, dva, dobro je, tri, dobro je... Dobro je...

                                                   Nada Petrović